1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

55

60

65

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

130

135

140

145

150

155

160

Kad Nebo gore još neimaše ime,
kad Zemlja dole još neimaše ime,
iskonski Absu što ih porodi
i Mummu Tiamat, njihova Sveopšta Majka,
stanu svoje mešati vode.
Kad staništa Bogova još ne behu sazdana,
kad trske u močvari još ne bi,
kad nijedan Bog još ne beše stvoren,
kad nijedan Bog još neimaše ime,
kad nijedna sudbina ne bi određena,
Bogovi iz utrobe Absu i Tiamat rođeni behu.
Lahmu i Lahamu se pojaviše i ime dobiše Oni.
Eon za Eonom, namnožiše se Oni.
Tad Anšar i Kišar rođeni behu i nadmašiše Njih.
Prolazi vreme, dani se protegnuše, godine se umnožiše.
Anu, Njihovo čedo, takmac Otaca svojih,
Anšar, Anua, prvenca svog, ravnog učini sebi.
Anu Nudimuda, na svoju priliku rodi.
Nudimud za Očeve svoje, Stvoritelj bi,
razbora jakog, uman, u snazi silan,
silniji od Očeva Oca Anšara.
Među Bogovima, Braćom Njegovom, ravnog mu ne bi.
Tad Bogovi Braća, većati stanu,
da Tiamat uznemire, skakati počnu.
Utrobu Tiamate, uznemire Oni,
u Nebeskom Dvoru, praveći buku,
graja je Njihova do Absua dopirati stala.
Tiamat na Njihovu dreku ostade nema,
ali divljanje Njihovo za Absua bejaše bolno.
Njihov postupak, mrzak mu bi i Oni se osiliše jako.
Tad Absu, što Velike Bogove rodi,
kriknu i Mummu, svojemu glasniku zbori:
Mummu, glasniče, što moje srce veseliš,
deder, prema Tiamat upravimo hod.
Oni se zapute i pred Tiamat dođu.
O Bogovima prvorođenim savetovati se stanu.
Absu otvori usta
i glasno Boginji Tiamat zbori:
Njihovo ponašanje meni je nepodnošljivo.
Danju odmora nemam, noću ne spavam ja.
Uništiti ih hoću ja,
da kretanju Njihovom učinim kraj.
Da oko nas zavlada tišina,
kako bi se najzad odmriti mogli Mi.
Kad Tiamat, te reči ču,
Ona se rasrdi i na svog povika muža.
Zaječa bolno, srdžba je uze,
u svojoj duši, oseti bol.
Uništiti, dakle, želimo što stvorismo Mi!
Žalosno je ponašanje Njihovo,
ali blago se strpimo Mi.
Mummu prozbori na to, da Absuu savet da,
i savet od Mummu dušmanski i zloslutan bi.
Taj prevratni čin, moj Oče, satrimo dakle!
Danju da se odmoriš, noću da spavaš.
Kad Absu te reči ču, Njemu se razvedri lice.
Zbog zla štono ga smisli protiv Bogova Sinova svojih.
On svojom rukom Mummu obujmi vrat,
na kolena mu sede, zagrli Njega On.
Ono o čemu u skupštini većahu Oni,
to sve kazano Bogovima Prvorođenim bi.
Kad tu odluku čuše,
Mladi Bogovi bez ijedne reči ostaše,
na tom se smire i potom s užasom u duši sednu.
Ali On sjajnoga uma, mudrac, domišljat,
Ea, što poznaje sve, Njihove namisli prozre.
Za Absua odredi, magični obrazac stvori,
za Njega čistu, svemoćnu čaroliju smisli.
On je izreče, u vodu baci nju.
Na Absua pošalje san, u dubini dok se odmarao On,
Uspava Njega, na Njega šaljući san.
Mummu nemoćan bi Njegovu da vrati snagu.
Ea Absuu mišnice strga, uništi Krunu,
strašnu mu odoru uze.
Absu zaječa bolno,
potom ga lancima vezanog, ubi On.
Zaveza ga Mummu, glavu mu snažno stegnu,
nad Absuom stanište svoje sazda.
Zatvori ga Mummu, lance mu pritegnu jako.
Kad svoje dušmane svlada i pokori ih,
kad Ea, dušmane pobedi svoje
kad u svetinju svoju, na počinak ode,
Absu, On nazva nju i tu sveto mesto odredi,
na tom mestu za sebe noćnu svetinju izgradi,
gde Ea i Damkina mu žena Njegova,
u slavi živeše Oni.
Tad u odaji sudbina, u Svetilištu praoblika,
rodi se Bog, mudrac nad mudracima,
od Bogova umniji svih,
u krilu Bezdana, rodi se Marduk,
u krilu čistoga Absua, rodi se Marduk.
Ea ga Njegov Otac porodi,
Damkina ga Njegova Majka, porodi.
Boginja prsa, hranila je Njega.
Nad Njim je stajala straža,
što moćnom Ga gordošću ispuni.
Divotnog stasa, pogled mu očiju na munju nalik.
On kao junak se rodi: od početka oplođivaše On.
Ea stvoritelj Njegov, kad vide Njega,
srce se uzbudi Njemu, razvedri se radosti pun.
Bez mane učini Njega, dvojnu narav Boga mu dade.
Bogove nadvisi jako, sve ih nadmaši On.
Razmer mu nenaravan, spoznati se ne da.
Nije ga moguće pojmiti, teško ga pogledom obujmiti.
Četiri oka i četri uha, imade On.
Kad mu se usta otvore, iz njih jara izbija.
Četiri uha, na Njemu rastu,
četri mu oka, opažaju sve.
Stas mu što izraste, među Bogovima nenaravan bi.
Udovi Njemu golemi behu, visina mu čudesna bi.
Kakvog li deteta!
Kakvog li deteta!
Dete - Sunce, Nebesa - Sunce!
Strašnim zaodenut sjajem Bogova deset,
uzvišenu imaše snagu.
Svoju moć i sjaj Oni mu dadoše.
Tada ustade Anu i četiri načini Vetra,
što Zmaja od vojske jačeg, na uzdi drže.
i stvori talase besne kako bi Tiamat uznemirio.
Tiamat uznemirena danju i noću hodaše samo.
Udaraju snage haosa, Tiamat draže, Njoj uvećavaju bol.
U srcu svojem, rđave namere snuju.
I Oni, Njena braća, Boginji Tiamat zbore:
Kad Absua, tvoga ubiše muža,
iako uz napadače nisi bila,
stajala si po strani bez ijedne reči.
On strašno oružje stvori,
i ako se tvoje razdire srce, spavati ne možemo Mi.
Neka Absu, tvoj muž, u tvojem srcu bude,
i Mummu, lancima vezani što su.
Ti sama ostade i sada se ti žuriti moraš jako.
O Tiamat, Zar nas ne voliš ti?
nemamo mira ni noću ni danju
od umora se nama oči sklapaju.
Uništiti ih moramo da prestanu
spavati da možemo Mi.
Hajde, odluči se Ti za borbu, uništi Njih!
Mlade Bogove, tvojem ih vrtlogu izloži!
Kad Tiamat ču reči Boga što pred Njom bi,
Tada zausti Ona: Dosta je bilo, hajde da učinimo,
da vihore načinimo snažne protiv Bogova mladih
da Bogovi Stari u miru spavati mogu.
Protiv Bogova Mi ćemo ustati
protiv Bogova Mi ćemo voditi boj,
Prilazeći k njoj, Oni uz Tiamat staju.
Gnevni, noću i danju zaveru snuju.
Za borbom žude, skaču i besno sikću,
U bojne redove staju, žele zametnuti boj.
Majka Ponora, stvoritelj svega,
čudesno oružje stvori: aždaje izrodi Ona.
Zubi im oštri, očnjaci strašni,
otrovom, umesto krvi, njihovo ispuni telo.
Ona aždaje strašne, užasom odenu,
izgled im čudan dade, slične ih Bogovima stvori.
Da onaj ko ih vidi, pogine od straha!
Ako im napadnu telo, grudi ne mogu uništiti njima.
Hidru, zmaja Lahamu, stvorila Ona,
silnoga lava, vuka što reži, čoveka-škorpiju,
Demone besne, čoveka-ribu, i jarca stvori.
Oružje imaju grozno, u boju nemaju strah.
Njene su naredbe moćne,
niko se odupreti ne može njima.
I jedanaest još, nalik nemanima stvori.
Od Bogova prvenaca Njenih, što se oko Nje skupiše
među Njima Ona usvisi Kingua.
Predvodnik vojske da bude, legije da vodi
da oružje skuplja za boj i započne rat.
Glavni zapovednik ratnicima da bude,
Sve mu u ruke dade, u Sabor postavi Njega
govoreći: Za tebe čaroliju rekoh
u Sabor Bogova ja tebe uzvisih.
Moćima većim od Bogova svih, tvoje ispunih ruke.
Uzvišen budi, ti, mužu moj, jedini!
Neka ime bude ti veće, no što je Anunnakija svih.
Na grudi Kingua Pločicu Sudbine stavi,
poveri mu najveću moć,
govoreći: Naredba tvoja neizmenjiva da bude,
reči neka su ti kao Pečat.
Kad Kingu uzvišen bi i vlast Anua dobi,
On Bogovima, Sinovima svojim, sudbinu odredi:
Reči iz usta vaših, neka oganj gase!
Snažan, pobeđen kad je, neka udvostruči snagu!

1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

55

60

65

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

Kad Tiamat svoje mučno završi delo,
Ona se za borbu naoružava
s Bogovima, izdancima svojim.
Absua da osveti, Tiamat od zlobe gori.
Ea obavešten bi, kako se Ona sprema za boj.
Kad Ea, o tome zborenje ču,
Bez reči osta, u turoban utonu gnev.
Kad razmisli i Njegova stiša se ljutnja,
On se Anšaru, Ocu uputi svom.
Kad pred Anšara, svog Oca što Ga porodi, dođe,
Njemu ispriča spletke, što ih Tiamat skova.
Ea mu zbori: Naša nas Majka Tiamat prokle,
Ona što izrodi Nas, Ona sačini vojsku,
strašno od jarosti Grmi na nas.
Oko Nje, svi se Bogovi skupiše
I Oni što ih porodiste Vi, na Njenu prilaze stranu.
Prilazeći Njoj, Oni uz Tiamat staju.
Gnevni, noću i danju zaveru kuju.
Za borbom žude, skaču i besno sikću,
U bojne redove staju, žele zametnuti boj.
Majka Bezdana, Stvoritelj svega,
Čudesno oružje stvori: aždaje izrodi Ona.
Zubi im oštri, očnjaci strašni,
otrovom, umesto krvi, njihovo ispuni telo.
Ona aždaje strašne, užasom odenu,
izgled im čudan dade, slične ih Bogovima stvori,
da onaj ko ih vidi, od strha pogine.
Ako im napadnu telo, grudi ne mogu uništiti njima.
Hidru, zmaja, Lahamu, stvorila Ona,
silnoga lava, vuka što reži, čoveka-škorpiju,
Demone besne, čovjeka-ribu, i jarca stvori.
Oružje imaju grozno, u boju nemaju strah.
Njene su naredbe moćne,
niko se oduprijeti ne može njima.
I jedanaest još, nalik nemanima stvori.
Od Bogova prvenaca Njenih, što se oko Nje skupiše
među Njima Ona usvisi Kingua.
Predvodnik vojske da bude, legije da vodi
da oružje skuplja za boj i započne rat.
Glavni zapovednik ratnicima da bude,
Sve mu u ruke dade, u Sabor postavi Njega
govoreći: Za tebe čaroliju rekoh
u Sabor Bogova ja tebe uzvisih.
Moćima većim od Bogova svih, tvoje ispunih ruke.
Uzvišen budi, ti, mužu moj, jedini!
Neka ime bude ti veće, no što je Anunnakija svih.
Na grudi Kingua Pločicu Sudbine stavi,
poveri mu najveću moć,
govoreći: Naredba tvoja neizmenjiva da bude,
reči neka su ti kao Pečat.
Kad Kingu uzvišen bi i vlast Anua dobi,
On Bogovima, Sinovima svojim, sudbinu odredi:
Reči iz usta vaših, neka oganj gase!
Snažan, pobeđen kad je, neka udvostruči snagu!
Kad Anšar spozna da Tiamat, strašan obuze nemir,
po bedrima se udari, za usne ugrize svoje.
Srce mu se straha ispuni,
duša mu smetena posta,
jedva svoje stišavaše krike.
Deder Ea, sine moj, kreni u boj.
Deder, s oružjem zavitlaj, što stvori ga ti.
Oružjem kojim ti smaknu Mummu i Absua,
Napadni Kingua što pred Njom ide
pred Tiamat stani, pokaži mudrost svoju.

Kad želju svoga Oca Anšara ču,
Njoj upravivi hod, krenu na put.
Kad Ea, prilazeći, snage Tiamat spazi,

kad Kingua predvodnika vojske vide, gde legije silne vodi
i oružje skuplja za boj da započne rat.
Glavni zapovednik ratnicima da bude,

Tiamat mu na grudi Pločicu Sudbine stavila,
najveću moć mu poverila,
govoreći: Naredba tvoja neizmenjiva da bude,
reči neka su ti kao Pečat.
On se poboja da pred Nju stane, natrag se vrati.
Uplašen silno, Ocu Anšaru vrati se svom,
Tad Ea sa strahom zbori Anšaru Ocu svom
Vojska je Kingua strašna, ja pred Tiamat stati ne mogu.
Ustade Anšar, srdeći se jako povika
i svojem sinu Anuu, ove uputi reči:
Evo onoga ko je mudar i moćan veoma, junak moj,
čija snaga je silna i nalet neizdrživ.
Idi i pred Tiamat, bar stani ti.
Neka se duša Njena smiri, neka srce smekša u Njoj.
Ako li tvoje, ne posluša reči,
Našu joj naredbu kaži, da smiri se Ona.
Kad želju svoga Oca Anšara ču,
Njoj upravivi hod, krenu na put.
Kad Anu, prilazeći, snage Tiamat spazi,
On se poboja da pred Nju stane, natrag se vrati.
Uplašen silno, Ocu Anšaru vrati se svom,
Zboreći mu ono što Boginji Tiamat reče:
Ruka mi odveć je slaba, da bih te ščepati mogao.
Anšar zaneme, u zemlju gleda.
Uzdišući, okrenut Ei, zatrese glavom.
Bogovi svi, Anunnaki, opet se skupiše.
Usta ne otvaraju svoja, ćuteći sede:
Niko od Bogova, pred Tiamat ne htede izaći!
Ko pred Nju stupi, spasa mu nema!
Tad Gospod Anšar, Bogova Otac,
u svom veličanstvu usta,
po mislima prebirajući svojim Anunnakijima zbori:
Onaj čija snaga je silna, ko svoga će osvetiti oca,
onaj što skršiće dušmana, junak je Marduk.
Tad Ea, u stranu Marduka pozva.
Kad dođe, On mu nevolju Njegovog srca kaza:
Marduče, savet poslušaj Naš, svog Oca slušaj.
Moj sine, Ti bićeš Onaj ko Njegovo smiruje srce.
Anšaru zarad borbe, pristupi Ti.
Govori, stojeći pred Njim
gledajući Tebe On će se smiriti.
Na reči svoga Oca, Gospoda obuze radost.
Anšaru priđe, pred Njega stade.
Anšar Ga ugleda, srce mu radosti puno.
U usta Ga poljubi, Njegov potisnu strah.
O Anšar, ne budi nem, otvori usta,
Tvoga ću srca želju ispuniti ja!
O Anšar, ne budi nem, otvori usta,
Tvoga ću srca želju ispuniti ja!
Ko to od Bogova, borbu započe s Tobom?
Moj Sine, to Tiamat je, Boginja:
Ona će s Tobom voditi boj.
Moj Oče, što mene stvori, raduj se, veseo budi,
Brzo ćeš Ti Tiamat, nogom na potiljak stati!
Moj Oče, što mene stvori, raduj se, veseo budi,
Brzo ćeš Ti Tiamat, nogom na potiljak stati!
Moj Sine, što sva mudrost ti znana,
Tvojom čarolijom čistom, Tiamat smiri.
Olujna kola, hitro poteraj napred,
da ih ne zadrže pomoćnici Njeni, straga okreni na Nju.
Gospod se Očevoj raduje reči.
Radosna srca, svom Ocu ovako zbori:
Gospodaru Bogova, Usude velikih Bogova.
Ako li ja osvetnik Vaš, moram biti,
Ako li moram Tiamat ukrotiti, i Vama život spasiti,
da održite Zbor, sudbinu Moju Vrhovnom učinite, nju proglasite.
U Ubšukinu, veselo stolujte svi.
Da Mojom Rečju sudbine izričem, kao što činite Vi.
Da odluka se Moja, izmjeniti ne da.
Da naredba što iz usta izađe Mojih, čvrsta i stalna bude.

1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

55

60

65

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

130

135

Anšar otvori usta
i reči ove, glasniku svom imenom Gaga zbori:
glasniče Gaga, što srce Moje veseliš,
k Lahmu i Lahamu, poslati te želim.
tebe koji razbor imaš i govoriti umeš.
Pred Mene okupi Bogove, što rodiše Mene,
neka se ovde Bogovi okupe svi.
Razgovor da vode, za gozbom da sede,
da jedu hleba, da piju vina.
Neka Marduku, spasitelju svom, sudbinu odrede Oni!
Hajde, pohitaj Gaga, i kad pred Njima budeš,
kaži im ono što ću ti reći:
Anšar, Vaš Sin, k Vama me šalje,
On mi naloži, zapovest Njegovog srca da kažem:
Naša nas majka Tiamat prokle,
Ona što izrodi nas.
Ona što izrodi Nas, Ona sačini vojsku,
strašno od jarosti Grmi na nas.
Oko NJe, svi se Bogovi skupiše
I Oni što ih porodiste Vi, na Njenu prilaze stranu.
Prilazeći Njoj, Oni uz Tiamat staju.
Gnevni, noću i danju zaveru kuju.
Za borbom žude, skaču i besno sikću,
U bojne redove staju, žele zametnuti boj.
Majka Bezdana, Stvoritelj svega,
Čudesno oružje stvori: aždaje izrodi Ona.
Zubi im oštri, očnjaci strašni,
otrovom, umesto krvi, njihovo ispuni telo.
Ona aždaje strašne, užasom odenu,
izgled im čudan dade, slične ih Bogovima stvori,
da onaj ko ih vidi, od strha pogine.
Ako im napadnu telo, grudi ne mogu uništiti njima.
Hidru, zmaja, Lahamu, stvorila Ona,
silnoga lava, vuka što reži, čoveka-škorpiju,
Demone besne, čovjeka-ribu, i jarca stvori.
Oružje imaju grozno, u boju nemaju strah.
Njene su naredbe moćne,
niko se oduprijeti ne može njima.
I jedanaest još, nalik nemanima stvori.
Od Bogova prvenaca Njenih, što se oko Nje skupiše
među Njima Ona usvisi Kingua.
Predvodnik vojske da bude, legije da vodi
da oružje skuplja za boj i započne rat.
Glavni zapovednik ratnicima da bude,
Sve mu u ruke dade, u Sabor postavi Njega
govoreći: Za tebe čaroliju rekoh
u Sabor Bogova ja tebe uzvisih.
Moćima većim od Bogova svih, tvoje ispunih ruke.
Uzvišen budi, ti, mužu moj, jedini!
Neka ime bude ti veće, no što je Anunnakija svih.
Na grudi Kingua Pločicu Sudbine stavi,
poveri mu najveću moć,
govoreći: Naredba tvoja neizmenjiva da bude,
reči neka su ti kao Pečat.
Kad Kingu uzvišen bi i vlast Anua dobi,
On Bogovima, Sinovima svojim, sudbinu odredi:
Reči iz usta vaših, neka oganj gase!
Snažan, pobeđen kad je, neka udvostruči snagu!
Ja Anua posloh, ne smede stati pred Nju.
Nudimuda obuze strah, natrag se vrati.
Ali Marduk, Vaš Sin, od Bogova mudriji svih,
odluči da pred Tiamat stane,
ove mi kazujući reči:
Ako li ja osvetnik Vaš, moram biti,
Ako li moram Tiamat ukrotiti, i Vama život spasiti,
da održite Zbor, sudbinu Moju Vrhovnom učinite, nju proglasite.
U Ubšukinu, veselo stolujte svi.
Da Mojom Rečju sudbine izričem, kao što činite Vi.
Da odluka se Moja, izmjeniti ne da.
Da naredba što iz usta izađe Mojih, čvrsta i stalna bude.
Deder, hitajte, sudbinu Njemu smesta odredite,
da pred moćnog, Vašeg dušmana stane.
Tad Gaga ode, i kad svoj prevali put,
Pred Lahmu i Lahamu, Bogovima, što rodiše Njega,
Ničice pade, pred Njihovim nogama poljubi zemlju.
On se, podgnuvši, nakloni i Njima zbori:
Anšar, Vaš Sin, k Vama me šalje;
On mi naloži, zapovest Njegovog srca da kažem:
Naša nas majka Tiamat prokle,
Ona što izrodi nas.
Ona što izrodi Nas, Ona sačini vojsku,
strašno od jarosti Grmi na nas.
Oko Nje, svi se Bogovi skupiše
I Oni što ih porodiste Vi, na Njenu prilaze stranu.
Prilazeći Njoj, Oni uz Tiamat staju.
Gnevni, noću i danju zaveru kuju.
Za borbom žude, skaču i besno sikću,
U bojne redove staju, žele zametnuti boj.
Majka Bezdana, Stvoritelj svega,
Čudesno oružje stvori: aždaje izrodi Ona.
Zubi im oštri, očnjaci strašni,
otrovom, umesto krvi, njihovo ispuni telo.
Ona aždaje strašne, užasom odenu,
izgled im čudan dade, slične ih Bogovima stvori,
da onaj ko ih vidi, od strha pogine.
Ako im napadnu telo, grudi ne mogu uništiti njima.
Hidru, zmaja, Lahamu, stvorila Ona,
silnoga lava, vuka što reži, čoveka-škorpiju,
Demone besne, čovjeka-ribu, i jarca stvori.
Oružje imaju grozno, u boju nemaju strah.
Njene su naredbe moćne,
niko se oduprijeti ne može njima.
I jedanaest još, nalik nemanima stvori.
Od Bogova prvenaca Njenih, što se oko Nje skupiše
među Njima Ona usvisi Kingua.
Predvodnik vojske da bude, legije da vodi
da oružje skuplja za boj i započne rat.
Glavni zapovednik ratnicima da bude,
Sve mu u ruke dade, u Sabor postavi Njega
govoreći: Za tebe čaroliju rekoh
u Sabor Bogova ja tebe uzvisih.
Moćima većim od Bogova svih, tvoje ispunih ruke.
Uzvišen budi, ti, mužu moj, jedini!
Neka ime bude ti veće, no što je Anunnakija svih.
Na grudi Kingua Pločicu Sudbine stavi,
poveri mu najveću moć,
govoreći: Naredba tvoja neizmenjiva da bude,
reči neka su ti kao Pečat.
Kad Kingu uzvišen bi i vlast Anua dobi,
On Bogovima, Sinovima svojim, sudbinu odredi:
Reči iz usta vaših, neka oganj gase!
Snažan, pobeđen kad je, neka udvostruči snagu!
Ja Anua posloh, ne smede stati pred Nju.
Nudimuda obuze strah, natrag se vrati.
Ali Marduk, Vaš Sin, od Bogova mudriji svih,
odluči da pred Tiamat stane,
ove mi kazujući reči:
Ako li ja osvetnik Vaš, moram biti,
Ako li moram Tiamat ukrotiti, i Vama život spasiti,
da održite Zbor, sudbinu Moju Vrhovnom učinite, nju proglasite.
U Ubšukinu, veselo stolujte svi.
Da Mojom Rečju sudbine izričem, kao što činite Vi.
Da odluka se Moja, izmjeniti ne da.
Da naredba što iz usta izađe Mojih, čvrsta i stalna bude.
Deder, hitajte, sudbinu Njemu smesta odredite,
da pred moćnog, Vašeg dušmana stane.
Kad Lahmu i Lahamu poruku čuše, jauknuše glasno.
Igigiji svi, tugovaše bolno:
Šta se to zbi, ovakvoj odluci da pribegne?
Zar dela Tiamat, ne znamo mi?
Oni se okupe, da tamo krenu,
svi Oni, veliki Bogovi, što sudbine kroje,
Anšaru dođoše, Tupšukkinnaku ispuniše.
Oni se zagrle, u sabor se okupiše
Razgovor voditi stanu, za gozbu sedoše.
Jedoše hleba i pijahu vina.
U peharima, rujno blista se vino.
Pijući vino, lice vedro im posta.
Velika bezbrižnost, Njima obuze srce,
Sudbinu odrediše Marduku, spasitelju svom.

1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

55

60

65

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

130

135

140

145

Kraljevski Njemu, sazdaše Presto,
da predsedava Očevima svojim, kad se savetovati stanu:
Među Velikim Bogovima, najslavniji zaista si Ti.
Tvoja je odluka višnja, Tvoja je naredba Anu!
Marduče, među Velikim Bogovima, najslavniji zaista Ti si.
Tvoja je odluka višnja, tvoja je naredba Anu!
Naredba Tvoja odsad, neizmenjiva biće.
Da moć uzvišenja i poniženja, u tvojoj ruci bude.
Stalna neka Ti je Reč, a naredba neumoljiva.
Niko od Bogova, zabranu Tvoju prekršiti neće!
Neka služenje svetinjama Božijim, kao Bogopoštovanje bude
Neka svetilišta Njihova zauvek Tvoja budu.
Marduče, ti si osvetnik Naš!
Tebi dadosmo Kraljevstvo nad svime što jeste.
U Saboru Bogova zauzmi mesto,
Reč Tvoja neka glavna bude.
Nek Ti oružje nepobedivo bude,
dušmane neka uništi tvoje!
Gospode, poštedi život, onome ko uzda se u Tebe,
ali prospi život Bogu, koji se prikloni zlu.
Bogovi potom, izmeću sebe odeću stave.
Rekoše Marduku, prvencu Svom:
Tvoja je odluka, Gospode, među Bogovima istinski prava.
Naredbu izdaj da uništeno ili pak stvoreno bude,
neka tako bude!
Otvori usta, odeća u tren će nestati,
govori opet, odeća nova će biti.
Marduk otvori usta, odeće nesta.
Govori opet, odeća nasta.
Kad Bogovi, kad Očevi Njegovi,
snagu mu Reči videše,
radost obuze Njih i poštovanjem kliknuše:
Marduk, Vladar je Naš.
Po tom mu Žezlo, Presto, Kraljevsku odoru dadoše.
Oni mu nenadmašno oružje, dušmane što uniništava dadoše.
Govore Njemu: Idi, život Tiamat prekrati,
Neka vetrovi njenu krv, u neznana mesta odnesu.
Kad Bogovi, kad Očevi Njegovi,
sudbinu Bela Mu odrede,
uspehu i napretku Oni mu utreše put.
On luk načini, da bude mu oružje odredi.
Na njega strelu postavi, na tetivu je učvrsti.
Potom topuz podignu, desnicom svojom ščepa ga.
Luk i tobolac, o pojas stavi.
Pred sebe munju postavi.
Svoje telo jarkim obavi plamenom.
Mrežu isplete zatim, Tiamat da obavije njom.
Četri postavi vetra, da ništa ne umakne Njeno.
Južni i Severni, Zapadni i Istočni vetar.
O bok pripasa mrežu, dar Anua, svoga Oca.
On Zloslutni vetar, Kovitlac, Uragan,
četvorosmerni, šestosmerni vetar,
vihor, najači orkan stvori.
Vetrove te, što stvori ih, na broju sedam, tad pusti On.
Da utrobu Tijamat unište, oni se digoše za Njim.
Gospod se tad, podižući Vihor, svoje oružje moćno,
pope na olujna kola, strašna,
njima se ne može odupreti niko.
Četvoropreg upregnu, njega zauzda,
Rušitelja, Neumoljivog, Pustošnika, Brzog.
Njihovi zubi oštri, otrova puni.
Pustoš im jedino znana, propast poznaju samo.
U boju strašni, užasa puni.
S leve, s desne strane
oklopom strašnim Marduk odenu sebe.
Svetlom, užasa punim, svoju ovenča glavu.
Gospod svojim udari putem i prešavši ga,
na Tiamat što sikće besno, pogled Mu pade.
Na ustima svojim imaše mehur od crvene gline.
U ruci biljka Mu bila, što snagu otrova ništi.
Oko Njega tada se sjatiše, oko Njega Bogovi se sjatiše,
Bogovi Njegovi Očevi, oko Njega Oni se sjatiše,
Bogovi se oko Njega sjatiše!
Gospod pohita napred, da vidi Tiamatinu bit,
da vidi snagu Kingua, Njenog muža.
Osmotrivši ih, hrabrosti ponesta Njemu.
Misli mu smetene, ne zna šta radi.
Kad Bogovi, što kao saveznici pristaše uz Njega,
svog hrabrog Vođu vide, pogled Njima se smuti.
Tiamat svoju vradžbinu baci, ne maknu vrat.
Iz Njenih prostačkih usta, pogrdan izazov se ču:
Nećeš li biti počašćen mestom Poglavara Bogova
što dižu se na te?
Da li se Oni na Svom ili na Tvom skupiše mestu?
Gospod podiže vihor, svoje oružje moćno,
pa Tiamati, što srdžbom gori ove dobaci reči:
Tiamat, Ti sebe uzdignu, Ti sebe visoko uzvisi!
Tvoje srce Te nagna, borbu da počneš Ti,
Bogovi, NJihovi Sinovi, Roditelje što mrze svoje,
Zašto ih Ti, Njihova Majka prokle, zašto?
Ti Kingua uzvisi, mužem ga učini.
Ti htede Njegovu, kao Anuovu uvećati moć.
Protiv Anšara, Kralja Bogova, Ti smisli zlo.
Protiv Bogova, Otaca Mojih, svoju ojača zlobu.
Neka Tvoja se pokrene vojska, svoje joj oružje daj!
Hajde, da Ja i Ti, zapodenemo boj.
Kad Tiamat te reči ču, kao da je ludilo uze,
na razboritost zaboravi.
Tad Tiamat, tako silno silnim povika glasom
da noge se sve do kukova tresoše Njoj.
Svoju vradžbinu baci, izreče kletvu,
Bogovi rata, Njihovo oružje oštre.
Potom se primaknu, Tiamat
i Marduk, od Bogova mudriji svih.
Jedno na drugo Oni se bace, za borbu zgrabe.
Gospod svoju razvije mrežu, umota Nju.
Zloslutni vetar što tutnjaše za Njima,
On na Nju pusti.
Kad je Tiamat svoju otvorla čeljust, da ga proguta,
On u njih Zloslutni utera vetar,
da usta ne zatvori svoja.
Marduk izbaci žestoke vetrove, koji joj rastrgnuše telo.
Stomak joj se nadu, a Ona osta razjapljene čeljusti.
On zatim izbaci strelu jednu, koja joj probuši stomak.
iskida utrobu i probode srce.
Ukrotivši je tako On joj život uze,
baci leš na zemlju i ode gore.
Kad Tiamat, predvodnik vojski, smaknuta bi,
telo isječe Njoj, vojska se razbeža Njena.
Bogove što pomagahu Njoj, koji na Njenoj bejahu strani,
Strašan obuze strah, svoja okrenuše leđa.
Nastoje da izbave sebe, život da spasu svoj.
Opkoljeni, pobeći ne mogoše.
Marduk ih zarobi, Njihovo oružje uništi.
U mrežu bačeni, u zamci ostaše Oni.
U pećine okovani behu, tuga ih ispuni.
Stiže ih kazna, u tamnici zatočeni ostaše.
Jedanaest nemani što Tiamat stravom ispuni njih,
Vojska demona, što preteće je stupala pred Njom,
On ih u okove baci, njihove udove sputa.
Iako otpor pružahu oni, nogama ih izgazi svojim.
Kingua, što meću njima glavni je bio,
Marduk zaveza i Bogu Nergalu predade.
On Mu Tablice sudbine uze, na koje nemade pravo.
Pečatom pečati njih, na grudi položi svoje.
Kad svog dušmana savlada i pobedi njega,
kad dušmanu silnom, naturi ropstvo,
kad zaista nad dušmanom Anšara pobedu učvrsti,
kad Marduk, vrletni junak, želju Ea ispuni,
kad zarobljenih Bogova, zatočenje učvrsti,
do Tiamat, što vezana bi, ponovo dođe.
Gospod na noge Tiamat stade.
Njegov buzdovan teški, Njenu razbije glavu.
Krvne joj sudove, raseče On.
Severni vetar, u neznana mesta, Nenu odnese krv.
Njegove Očeve, kad spaziše to, radost i veselje obuze.
Počasne poklone doneše i dadoše ih Njemu.
Gospod pomno, Tiamatino razgleda telo.
Da neman raspoluti, i stvori veličanstveno delo.
On je, kao školjku, na dva rastavi dela,
Od jednog Zemlju, od drugog Nebeski načini svod.
Navuče zasun, stražare postavi,
Zapovest izdaje njima, voda da se ne izlije s neba.
On nebom prođe, predele razgleda neba,
Na njemu hotede dvojnika Absu, stanište Ea stvoriti.
Gospod razmere Absua meri,
na Njegovu priliku, dvorac Ešarra stvori.
Dvorac Ešarra, što On Ga stvori, nebesa svod bejahu.
On dade da Anu, Enlil i Ea u svoja staništa uđu.

1

5

10

15

20

24

45

50

55

60

65

70

75

80

85

89

107

110

115

120

125

130

135

140

145

150

On velikim Bogovima nebeska stajališta načini
I dvojnike njima u liku sedam sazvežđa utvrdi,
Njihova područja označujući, godinu odredi:
za svaki od dvanaest meseci, tri sazvežđa postavi.
Kad u godini dane nebeskim likovima odredi,
položaj Nibiru utvrdi, da njihove nebeske putanje odredi,
Da prekoračenje, ili zastoj, ni jedna ne učini.
Uz Njega, Enlilu i Ei, stajališta utvrdi.
Na obe nebeske strane, Kapije otvori.
Na desnoj i levoj strani, zasun utvrdi.
U utrobi Tiamat, zenit učvrsti.
Dade da Mesec sja, Njemu poverivši noć.
Tvorenje noći mu da, dane da luči njome:
Svakoga meseca zanavek, Ti ćeš izlaziti s krunom,
početkom meseca, nad Zemljom kad u svom dižeš se sjaju,
Rogovima sijaćeš svetlim, šest da označe dana.
Sedmoga dana, polovinu imaćeš krune.
Punoga meseca, naspram Suncu ćeš biti,

polovina meseca to je.
Kad Sunce na obzorju pokrije tebe,
Slabeći ti, opadati stani.
U vreme tame, putanju Sunca sledi.
Dvadeset devetog dana, naspram Suncu opet ćeš biti.
Ja dadoh znak, njegov da sledi put,
znak dadoh put da sledi i daje sud.

(Redovi 25-44 jako oštećeni. Iz slabo očuvanog teksta razabire se da se Marduk, dovršivši stvaranje Meseca, posvetio stvaranju Sunca).

Kad Šamašu poveri dane,
i vreme, noći i dana odredi,
pljuvačku Tiaimat stavljajući
Marduk stvori oblake,
On oblake stvori, njih vodom ispuni,
Duvanje vetrova, dolazak kiša i studeni,
stvaranje magle, suzbijanje otrova Njenog
to sebi odredi, na brigu stavi.
Glavu joj uspravi, planine stvori,
dubine otvarajući u moru što behu.
On dade da iz očiju Joj, Euфrat i Tigris teku,
Zatvarajući nosnice Joj, učini i
na Njenom vimenu, visoke planine stvori,
On zatim izvore i vrela buši da sobom vodu nose.
Njen savi rep, za Durmah ga zaveza,
a od jednog uvojka perčina Njenog,
veže Absua za Njegovu nogu i račve Njene,
On Zemlju za Nebo sveza.
Tako prekri Nebo i učvrsti Zemlju.
Po tom posred Tiamat, bujicu stvori,
skeletnu mrežu joj uništi sasvim.
On tako Nebo i Zemlju stvori na dva kraja.
Veze njihove učvrsti i odredi međe.
Kad sebi dužnosti skroji i svoje naredbe stvori,
podignu svetinje, Ei poveri njih.
Tablicu sudbina, što od Kingua uze, odnese On,
On je dade kao dobrodošlice dar,
Anuu pokloni nju.
Bogove što vodiše boj i savladani behu,
Svezane dovede On, pred noge Očevima svojim.
I jedanaest nemani, što ih Tiamat stvori dovede On.
Oružje njihovo, što sebi ga pred noge baci, smrskao je:
Od njih kipove stvori, pa ih na Kapiju Absua stavljajući zbori:
Neka oni kao spomen služe, da nikad se ne zaboravi ovo.
Kad Bogovi videše to, beskrajno radosni behu,
Lahmu i Lahamu, i svi Njegovi Očevi prilaze mu,
i Anšar, kralj, pozdravi Njega,
Anu, Enlil i Ea, poklone mu dadoše,
Njegova majka Damkina, poklonom obradova Njega,
Ona poklone posla, Njemu se ozari lice.
Usmiju, što Njene poklone, na skrovito donese mesto,
Absu povjeri na službu i nad svetinjom nadzor.
Svi se u Saboru Igigiji, pokloniše Njemu,
Anunnaki ljube Njegove noge,
celi Sabor Njihovu pokornost da iskažu,
pred Njega stadoše i pokloniše se govoreći:
On je Kralj!
Kad Bogovi se, Njegovi Očevi, Njegovih nasite draži.

(Redovi 90-106, jako oštećeni. U odlomku se opisuje ustoličenje Marduka i daje prikaz Njegovog oružja).

Ea i Damkina Otac Mu i Majka Mu
Oni svoja otvore usta, Velikim Bogovima Igigijima govore:
Ranije Marduk beše Naš voljeni Sin.
Sad je On Naš Kralj, time proglasite Njega.
Ponovo zbore, besede Oni:
Njegovo ime Lugal-Dimmer-Ankia biće,
u Njega se uzdajte Vi.
Kad Marduku dadoše, vrhovnu vlast,
Obrazac uspeha i sreće, proglasiše za Njega:
Od sada Zaštitnik, Naših svetinja bićeš,
šta zapovediš Ti, izvršićemo Mi.
Marduk svoja otvori usta, besediti stane,
i Bogivima, Očevima svojim zbori:
Iznad Absua, gde prebivate Vi,
u dvorcu Ešarra, što ga nad Vama sazdah,
Ja dole temelje za gradnju postavih,
kuću želim sagraditi,
što će mi raskošno stanišgpe biti.
Tu ću hramove sazdati
Njima ću kapele dodati, svoju ću vlast učvrstti.
Kad iznad Absua, u Sabor doćete Vi,
Tu ćete po noći biti, tu ću Vas sve primiti.
Kad s neba u Sabor, siđete Vi,
tu ćete po noći biti, tu ću Vas sve primiti.
Njega ću Babilon nazvati što znači
Domovi Bogova silnih.
Majstori vešti, njega će podići.
Kad Bogovi, Njegovi Očevi, Njegove reči čuše,
Marduku, prvencu svom postaviše pitanje ovo:
Nad svim što stvori ti ruka,
ko će ti vrhovnu imati vlast?
Na zemlji, što tvoje stvoriše ruke,
ko li će tvoju, imati moć?
Babilon, što lepo ime mu dade,
u njemu za svagda Naša staništa sazdaj!
Poraženi, neka Oni svakoga dana, obrok donose Naš,
da zanavek služe dvorac Naš.
Da niko ne prisvoji dužnosti Naše što
ih ranije vršismo Mi.
Po tom Oni Njegov trud blagosiljaše.
Kad Marduk začu to, On se radovati stane i
Bogovima što ga pitahu, odgovor daje.
On što Tiamat smaknu, bezbrižnim učini Njih,
On svoja otvori usta, govor mu beše svečan:
Nagrada je velika jer pobedismo Njih, red neka bude,
vlast nad svetom, Oče Moj Ea, biće poveren tebi.
Njemu se pokloniše Bogovi, Oni govore Njemu,
Oni tvore Luga-Dimmer-Ankija:
Ranije Gospod beše Naš voljeni Sin,
Sad je On Naš Kralj, time proglasimo Njega!
On, čija čarolija čista, život nam dade,
On je gospodar sjaja, topuza i skiptra.
Neka Ea, što tajnu svih veština zna,
sačini plan, Mi ćemo radnici biti.

1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

50

55

60

65

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

130

135

140

145

150

155

160

165

Kad Marduk, reči Bogova ču,
U duši odluči da, umetno učini delo.
Usta otvarajući svoja, Ei se obrati On:
Odluku da Njemu kaže, u srcu što zače je On:
Ja krv povezati želim, skelet da stvorim.
Ja Lullu, hoću da stvorim, neka čovek bude mu ime.
Ja zaista Lullu, čoveka, hoću da stvorim,
Trpnju Bogova da preuzme on, da bi u miru živeli Oni.
Bogova put, potom ću vešto izmeniti.
Zarad počasti istih, u dve grupe njih ću razdeliti.
Ea mu odgovor daje, ove mu kazuje reči,
i za odmenu Bogova, drugu mu uputu daje:
Neka jedan od njihove braće, izručen bude,
Neka zgine On, da ljudstvo stvoreno bude.
Neka Veliki Bogovi ovde se skupe,
krivac neka predat bude, da oni živeti mogu.
Velike Bogove, sakupi Marduk,
presedajući blago, upute daje.
Na njegov govor, Bogovi obrate pažnju:
Kralj Anunnakijima zbori:
Ako je Vaša ranija izjava prava,
pod zakletvom Meni, istinu recite sad:
Ko je Onaj, ko izazva rat,
nahuška Tiamat, zametnu bunu?
Neka Onaj izručen bude, što izazva rat!
Na Njega Njegovu kaznu svaliću Ja, u miru bićete vi.
Igigiji, Veliki Bogovi, Njemu odgovor dadoše,
Njemu Luga-Dimmer-Ankia, savetniku Bogova, vladaru svom:
Kingu je taj, što izazva boj,

Nahuška Tiamat, izazva bunu.
Marduk nato Ga sveza, pred Eu dovede Njega.
Njegovu krivnju na Njega svali, Njegovu iseče krv.
Iz Njegove krvi, Ea rod ljudi stvori,
trpnju Bogova na ljudstvo svali i Bogove slobodnim učini.
Kad mudri Ea, rod ljudi stvori,
i trpnju Bogova naturi njima,
to delo što ljudski premaša um,
po veštoj zamisli Marduka, mudrošću Ea nasta,
Tad Marduk, Bogova Kralj,
Svu vlast Anunna Bogovima, na Nebu i Zemlji razdeli.
Njih Anuu dodeli, da brigu brine
o vršenju dužnosti što Njima ih poveri On.
Bogova tri stotine, kao stražu na Nebo postavi,
A onda put razvoja zemlje, vešto odredi:
Na Nebo i Zemlju, šest stotina Bogova postavi.
Kad Marduk, vladar, Bogovima svim, dužnosti utvrdi,
kad Anunna Bogovima Neba i Zemlje, dužnosti dodjeli,
Anunna Bogovi, svoja otvore usta
i Marduku, Gospodu rekoše svom:
Pa dobro Nannara, Gospode naš, što napora izbavi nas,
Čime se upodobiti, čime Tebi možemo zahvaliti mi?
Mi ćemo, eto, svetinju sagraditi,
njeno ime će biti: Svetinja odmora Našeg,
tu ćemo na počinak ići;
Svetilište mi ćemo podići, što Tvoje će stanište biti.
Kad ovde stignemo Mi, u njemu Naš će počinak biti.
Kad Marduk te reči ču,
kao dan, Njemu se silno ozari lice:
Kao drugi Babilon, što ga želeste Vi,
neka se podigne zdanje, neka čvrsto se sagradi ono,
ime mu Svetinja dajte!
Anunnakiji, kalupe uzmu,
godinu celu, opeku prave.
Kad druga godina nasta,
Oni Esagila podignu vrh, nalik Absuu:
sagrade zigurat, visinom Absuu ravan.
U njemu za Marduka, Enlila i Eu, staništa prave.
Diveći se, Marduk pred Njima sede,
i sa temelja Ešarra, vrhove Esagila ugleda On.
Kad Gradnju Esagila, dovršiše Oni,
tu Anunnakiji sami, svetinje podignu svoje.
U Esagilu, Absua svodu, svi se okupe Oni.
U svetinji glavnoj, što je za stanište sagradiše sebi.
Na Njegovu naredbu, Bogovi, Njegovi Očevi, za gozbu sednu:
Evo Babilona, mesta boravka Vašeg,
u njemu veseli budite, njegovo osvećenje slavite.
Onda Veliki Bogovi, svoja zauzmu mesta,
gozbeno iznesu piće, za gozbu sednu.
Kad unutra, svečanost proslave Oni,
i u Esagilu, na gozbi pijahu pivo,
prava utvrđena i sudbine odrećene bijahu Njima.
Predele Neba i Zemlje, razdele Bogovi.
Pedeset Bogova silnih, svoja zauzmu mesta,
S njima Sedam Bogova Usuda, što sudbine za ljude kroje.
Tad Enlil oružje Marduka dignu, pred Njih ga stavi.
Mrežu, što stvori je On, Bogovi, Njegovi Očevi spaze,
gledaju luk, diveći se, kako mu oblik je sjajan.
Njegovi Očevi hvališe delo, što stvori ga On.
Anu otvori usta, u Saboru Bogova besediti stane,
poljubi luk zboreći:
Neka luk taj bude na Nebesima da svetli.
Ovako Luku imena odredi:
Dugo drvo, prvo je ime, drugo je Duga struna.
Njegovo treće ime je Asari
sazvežđe Luka, učinih da na Nebesima sja.
On Luku, među Bogovima, Njegovom braćom, mesto odredi.
Kad Anu, sudbinu Luka odredi,
i pred Bogove, uzvišen Kraljevski Presto postavi,
Anu ga u Sabor Bogova postavi.
Kad veliki se u Saboru okupe Bogovi,
i proglas izgovore kojim Marduk uzvišen bi,
među sobom, Oni se zakunu,
kuneći se uljem i vodom, da će u nevolji život izložiti.
Kad vlast Mu Kraljevsku, nad Bogovima dadoše,
Oni mu potvrde vlast, nad Bogovima Neba i Zemlje.
Anšar mu ime Asaruluhi, višnjim proglasi:
Na spomen Njegovog Imena, smerno se poklonimo Mi.
Kad zbori On, Bogovi da pomno slušaju Njega.
Da Reč Mu na Nebu i Zemlji, poslednja bude.
Da uzvišen bude Sin, Osvetnik Naš.
Da vlast Mu, nemajući premca, Vrhovna bude!
Da crnoglave, stvorenja svoja, vodi.
Da oni zauvek, Njegove podvige slave.
Neka velike obredne žrtve, za Očeve odredi svoje.
Neka se obredi Njihovi vrše, blagdani Njihovi poštuju.
Neka udišu tamjan i svoju primaju hranu.
Da isto na Zemlji bude, na Nebu što učini On.
Neka crnoglavim naredi, da poštuju Njega i Bogove druge.
Da narod, na svoje Bogove misli!
Neka Oni na Reč Mu, o svojoj Boginji brinu.
Neka darovi za Bogove i Boginje njihove, nošeni budu.
Da ne zaborave, poštovati Bogove svoje.
Da Njihovu urede zemlju, Njihove svetinje grade.
Da crnoglavi, svojim Bogovima služe.
Mi pak, ma koliko mu Imena dali, On Naš je Bog.
Zato proglasimo Pedeset Imena Njemu!
Jer su Njegovi koraci, kao i postupci sjajni.
Marduk, kome Otac Anu, kada se rodi, podari ime,
što za hranu se i piće brine, Njihove napuni staje,
što vihorom, oružjem svojim, dušmane svlada,
što u nevolji Bogove, svoje Očeve spasi
Sunčevo Dete, zaista je On, među Bogovima prozvan je tako!
Neka svagda hoda, u sjaju Svetla svog!
Narodima što On ih stvori, stvorenjima živim,
naturi Bogova trpnju, da Bogovi mirno živjeti mogu.
Poretka tvorac, milosti pun,
ako li, u milosti oprosti svojoj, neka oni dobiju oprost.
Marduk je zaista Bog, stvoritelj svega,
što srce Anunnakija veseli, i čini da smiri se.
Marduk je zaista potpora zemlje i naroda svog.
Neka Njega, narodi slave!
On, Sudun-sag-kus, usta i njegov dušmanski stav uništen bi.
Njegovo je široko srce, tople mu grudi.
Gospodar Bogova Neba i Zemlje,
Ime je što Njemu dasmo Ga Mi u Saboru Našem.
Zapovest Njegovih usta,

nad Bogove, Njegove Očeve, uzvisismo mi.
On je zaista Gospodar Bogova Neba i Zemlje,
Kralj, na zapovest čiju Bogovi delo utvrde.
Zaštitnik, Kralj Bogova Neba i Zemlje,
Ime je što Njemu dasmo Ga Mi, Zaštitinik Bogova svih.
On što staništa Naša na Nebu i Zemlji, u nevolji učvrsti,
koji među Igigijima i Anunnakijima, stajališta odredi,
Zadobi Ime od kojeg Bogovi se tresu i dršću na Prestolu svom.
Asar-lu-dug, ime je što Anu Ga, Otac Mu dade.
On istinsko je Bogova Svetlo, Svesilni Vođa,
što kao Šedu, zaštitni Duh Bogova i Zemlje,
u boju teškom, u nevolji Naša staništa spasi.
Njemu, Asar-lu-dug, Ime drugo, Nam-tillaku,
svih šest stotina Bogova dade.
On što Bogove satrte, kao stvorenja svoja, u život vrati,
Gospod, što svojom čarolijom čistom, umrle Bogove uskrsnu.
Njemu, što buntovnike uništava i dušmane satire
Asar-lu-dug, treće je Ime Namru,
Istinski Bog, što Naš očisti put.
Tako Ga nazvaše Anšar, Lahmu i Lahamu,
Bogovima, Sinovim svojim ovako zbore:
Mi Bogovi Stari, Mi Mu Imena dasmo.
Mi, tako Pedeset Moći dadosmo:
Imena Njegova proglašena behu.
Oni se raduju, Njihove slušaju reči.
U Ubšukinu, odluke utvrde svoje:
Mi dužnici junačnog Sina, što osveti Nas,
Ime Onoga što nam zaštitu pruži, želimo uzneti.
Oni se u Sabor okupiše, Imena da proglase Njemu,
U svetom mestu, skupa Njegovo proglasiše Ime.

1

5

10

15

20

25

30

35

40

45

82

85

90

95

100

105

110

115

120

126

130

135

140

145

150

155

158

Asaru, što zemlji plodnost daje i tvori seme,
što žito i biljke stvara, što tera biljke da rastu.
Asar-alim, u Kući saveta moćan, u savetu prvi,
kom se podvrgavaju Bogovi, kad Njih uhvati strah.
Asar-alim-nun-na, Posrednik, Svetlo Oca koji porodi Njega.
Koji odluke Anua, Enlila i Ea izvede sretno,
On što nad Njima bdi i Njihova staništa sazda.
On, čija je riznica obilja, što se izliva na te dvore,
On je Tutu, Preobraženja Njihovog Tvorac.
Svetinje da čuva Njima, da Oni u miru budu!
Čaroliju da kaže, da smire se Bogovi!
Ako u besu, nasrnu Oni, da Njima zakloni prsa.
Neka u Saboru Bogova, uzvišen bude.
Da niko mu od Njih, ne bude ravan.
Tutu, jej Zi-ukkin-na, život Bogova svih,
koji za Bogove, čista Nebesa stvori,
i kad u posed, svoje putanje prime, Njihov utvrdi odnos!
Neka nikad Njegova junačka dela, ljudi ne smetnu s uma!
Tutu, Ime Treće je Njemu Zi-kug, Osnivač Svetosti.
Bog povoljnog daha, Gospod što uslišuje i prašta,
što bogatstvo i punoću daje, obilje pruža,
što retko, obilnim čini.
Čiji povoljan dah, u nuždi teškoj udišemo mi,
Njegovo poštovanje proglašavamo, uznosimo i slavimo!
Tutu, neka Njega pod Imenom Mu Četvtim Aga-kug,

narodi veličaju.
Gospodar čarolije čiste, što mrtve oživljuje,
što se zarobljenim, smilova Bogovima,
dade da jaram teški, na Bogove, Njegove dušmane padne.
Da spasi Njih, On ljude stvori.
On, milosti pun i koji moć uskrsavanja ima.
Neka prebivaju i neka Njegove reči
u ustima crnoglavih zaboravljene ne budu,
crnoglavih što ih svojim rukama stvori!
Tutu, neka pod Njegovim Imenom Petim Tu-kug,
njihove usne zbore Njegovu čaroliju čistu,
On što svojom čarolijom čistom, sve zlotvore pobi!
On je Sa-zu, što srce Bogova pozna i Njihovu nutrinu vidi,
kojemu zlotvor, ne može umaći.
Što Sabor Bogova učvrsti, srce im razvedri.
Što buntovne smiruje strahom, Njegova sena nad njih se nadvi.
Što čini da pravda pobedu slavi, pravednog štiti.
Što buntovnog od smernog deli.
Sa-zu, pod Njegovim Imenom drugim, Zi-si,
Koji napadača obara, neka slavljen bude!
Što užas od Bogova, Otaca svojih odbi,
Sa-zu, pod njegovim Imenom Trećim, Suh-rim,
Što sve dušmane oružjem unšitava,
On Njihove omete spletke, rastera ih u vetar
Što sve zlotvore uništi snagom oružja svog.

(Redovi 46-81, jako oštećeni. U odlomku se nastavlja ređanje Imena Marduka i daje prikaz Njegovih Moći).

Agilma, Uzvišeni, što vale smiruje, Ime je koje slavi.
On stvori biljke gore, i vodu dole da njom rastu.
Zulum, što zemlji daje bogate prinose.
Što prinose i žrtve daje, što poverava blagodeti
Mummu, stvoritelj Neba i Zemlje, Namesnik u Saboru Bogova.
Bog, što Nebo i Zemlju prečišćava,

ili Zulum što Zemlju obnavlja.
Čijoj moći, među Bogovima jednake nema.
Giš-numun-abba, što ljude stvori, što sazda delove sveta,
Što smače bažanstva Tiamate i ljude od Njene krvi stvori.
Lugal-eš-dubur, koji satre što Tiamat stvori i Njeno oružje uništi,
koji je svagda, potpora čvrsta.
Pap-gal-gu-enna, među vladarima Prvi, moćan u snazi,
Uzvišen što je meću Bogovima, Njegovom braćom,

među vladarima svim.
Lugal-dur-mah, Bogova veza, gospodar Durmaha,
koji je u Kraljevskom dvoru uzvišen, najdivotniji od Bogova svih.
Adu-nunna, savetnik Ea, što Bogove Očeve svoje stvori,
On s kojim se u vrhovnoj vlasti, nijedan Bog ne može mjeriti.
Dumu-du-kug, što dade da se u Dukugu

Njegovo čisto stanište sazda
Dumu-du-kug, bez koga nijednu odluku ne smisliše Bog Ea.
Lugal-la-anna, Kralj, čije su snage među Bogovima silne,
Gospod, snaga Anuova, što ime Anšara premoćnim čini.
Lugal-ugga, što sve ih u utrobu Tiamat strpa,
On što sva mudrosg mu znana, razborit.
Nikingu, koji Kingua sputa, u vreme kad se zbila borba.
Što sve odluke u ruci ima koji učvršćuje moć.
Kin-ma, vođa Bogova svih, probitaka delitelj,
na čijeg spomen Imena, Bogovi od straha dršću,

kao pred olujom.
Bog Ezurzur, Uzvišeni, u kuću molitve da uđe!
Neka pred njega Bogovi, darove stave, da Njihove primi molbe.
On, bez koga niko, svrhu mudrosti ne spozna,
što četri je crne stvorio glave.
On, bez koga niko od Bogova, o ljudskim danima,

odluku ne može doneti.
Gibil, što daje moćno oružje,
koji u borbi sa Tiamat, svrhu mudrosti spozna.
On, mudrac razborit i nenadmašan.
Bog širokog srca u koje se ne može prodreti, Bog je milostiv.
Addu, je zaista Njegovo ime, neka Nebesa slušaju Njega!
Neka Njegov potstakne Otac da snagom silnom na zemlji vlada!

(Redovi 121-125, jako oštećeni. U odlomku se nastavlja ređanje Imena Marduka i daje prikaz Njegovih Moći).

On Zvezda je Nibiru, što na nebesima sja,
što ih od početka do kraja drži i njih zaista motri.
On što kroz nutrinu Tiamat ide,
Njegovo ime je Nibiru, što Njenu sredinu ima.
Neka On zvezdama Neba, zadrži put!
Neka On, kao malo stado, Bogove hrani sve!
Neka Tiamat zarobi, neka Njen dokrajči, prekrati život!
Neka ljudi od sada do poslednjeg dana, doveka objavljuju
Neka večno vlada On!
Jer On Nebeska prostranstva stvori i Zemlji čvrstiiu dade.
Otac Ga Enlil, Vladarom Zemlje proglasi.
Kd Ea, Imena ta, što mu ih dadoše Igigiji svi,
u duši razabra, Njegovo srce veselo posta, pa zbori:
On čija Imena uzvisiše Bogovi,
Moje neka nosi Ime, neka ime bude mu Ea!
Neka On na brizi ima, vršenje obreda Mojih.
Neka On se brine, o proroštvima Mojim.
Imenima Pedeset Velikih Bogova
Njegovih Imena proglase Pedeset

i Najvišim Njegove učine Puteve.
Neka On ih čuva, neka u slavi Prvi objavljuje Njih.
Neka mudri i upućeni, misle na njih!
Neka otac ih, svojem poveri siiu!
Neka uši se čobana i pastira Njegovoj priklone Reči.
Neka se, Marduče, radujući Enlilu i Bogovima,
Njegova svakodnevno obnavlja Zemlja, i sam bude zdrav!
Stalna je Njegova Reč, neizmenjiva Zapovest.
Nijedan Bog Njegovih usta Reč, ne može opozvati.
Gde god pogledao, pogled odvratiti neće.
Ako je gnevan, niko od Bogova Njegovom ne prkosi gnevu.
Njegovo je Srce široko i uzvišen Duh.
Grešnika i svetogrđa, gnuša se On.
Ovo predanje, što ranije ga neki starac kaza,
napisa i za pouku budućem dobu ostavi on.

(Poslednja 4 reda jako oštećena. U odlomku se proslavlja Ime Marduka i Njegovih Moći).