Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Knjiga Mrtvih

Prokletstvo Knjige

Sadržaj

Predgovor

Knjiga Mrtvih - Zaboravljeni svet

 

Knjiga Crne Zemlje

Knjiga Mrtvih Imena

Knjiga o Drevnima

Knjiga o Znanju Drevnih

Knjiga Tajni

Knjiga o prizivanju Drevnih

Knjiga Zemlje Mrtvih

Knjiga Prizivanja

Knjiga Pedeset Imena

Knjiga Duhova

Knjiga o Sedam Nebesa

Knjiga Ulaza

Knjiga Isterivanja

Knjiga Užasa

Knjiga Crnih Obreda

Skrivena Knjiga Rilejha

 

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

Predgovor

 

KNJIGA MRTVIH

Zaboravljeni svet

Pogled u drevno i zaboravljeno doba

 

 

Nekronomikon, odnosno Šotenerom, je Knjiga Mrtvih i predstavlja središte kodeksa Zag Nehar na koji se nadovezuju ostali tekstovi i koji ga podupiru. Nekronomikon je takođe zbornik magijskih tekstova i grimoara nastalih u različito vreme, a zasnovanih na mitologiji i predanju naroda Sumera, Akada, Asirije i Vavilona. Kodeks tekstova koji je pred nama se prvi put javno objavljuje u celini i verziji koja objedinjuje sve ono što se kroz istoriju pojavljivalo pod imenom Nekronomikon. Šotenerom je knjiga koja može biti pogrešno protumačena i shvaćena, a može biti i opasna. Za samostalan magijski rad, ovo što je ovde dato, sasvim je dovoljno duhovno nerazvijenom umu čoveka da krene putem svog usavršavanja.

Suštinski, u Nekronomikonu se pojavljuju dve vrste Božanskih Bića. Stariji Bogovi, o kojima nema mnogo informacija, su zvezdana Rasa koja dolazi na Zemlju pružajući spasenje ljudskoj civilizaciji i predstavljeni su kao Bogovi Svetla. Drevni Bogovi o kojima se mnogo govori, ponekad i do najsitnijih detalja, okarakterisani su kao Bogovi Tame. Oni su Zli Bogovi koji ne žele ništa, ali su zlo za Rasu ljudi i konstantno nastoje da provale u naš svet kroz Kapiju koja vodi iz Spoljašnjeg Sveta. Takođe se govori i o ljudima među nama, koji su obožavaoci Drevnih Bogova i koji pokušavaju da otvore Kapiju, kako bi Drevni ponovo zavladali Zemljom. Prvi među ovim Bogovima je Ktulu (Kutulu), opisan kao Morsko Čudovište koje živi u Velikoj Dubini, mestu nalik prvobitnom Okeanu. Druga Bića Bezdana su Azatot (Azagtot), slepi Bog Haosa, Jog Sotot, Azatotov partner u Haosu, Šub Nigurat, jarac sa hiljadu mladih i drugi. Oni se pojavljuju u različito vreme u zastašujućim oblicima i ispituju snagu i sposobnost onih koji učestvuju u Njihovom pokušaju da prenesu pakleni užas iz sveta odakle dolaze, jer Njima je primitivni teror najdraži osećaj. Pisac Šoteneroma, definitivno nepoznat, upozorava da čovek mora pronaći način da se od Drevnih Bogova zaštiti kako ljudska civilizacija ne bi bila uništena.

Nekronomikon je za neke samo mitologija, za druge je pak literarni opus, dok je za one malobrojne praktikante magije ovo knjiga formula za prizivanje u pojavni svet neverovatnih Bića i čudovišta koja žive u Bezdanu i Spoljnjem Svetu, stranim ljudskoj psihi. Koliko su ova Bića Dobra ili Zla, ilustovao bih rečima iz knjige: "Njihov izgled je čistima čist, a zlima zao". Ključ se time svodi na osnovno pitanje: Kakav sam ja čovek?

Nekronomikon kao jedinstvena knjiga, sačuvana iz starih vremena, ne postoji. Međutim on postoji i živi kroz mnoge druge knjige i spise, što nam potvrđuje Idris Šah govoreći o svojoj potrazi za Knjigom Moći od Arapina čarobnjaka Abdul Kadira (videti: Tajna Nauka Magije, Idris Šah), koja je napisana u jednom i jedinom primerku. Solomonov Ključ, takođe, svoj koren vuče iz drevnog Šoteneroma i slično je sa radovima mnogih magova starog doba i srednjeg veka. Tako na primer, Zlatna Zora, poznata britanska i američka okultna loža, tvrdi da poseduje rukopis "Pokrov Nepostojanja" od jednog drugog Arapina. Moglo bi se nabrojati mnogo knjiga, ali mesto za to nije ovde. Sve što sam od rukopisa uspeo da pronađem, ugradio sam u kodeks, objedinjen pod imenom Šotenerom.

Ova knjiga pred nama je magijski priručnik, što uopšte ne znači da je enciklopedija ili udžbenik ceremonijalne magije. Drugim rečima, podrazumeva se da mag ili čarobnjak poseduje potrebno znanje i da je pripremljen za izvođenje složenih magijskih rituala, na isti način kao što je i kuvar osposobljen da pripremi meni, a knjiga recepata mu služi samo kao podsetnik. Grimoari, Crne Knjige, Knjige Duhova, Knjige Senki i druge slične, samo su proste varijacije na temu, drukčiji zapisi o tome šta su magovi radili i dovršili, koje Duhove su kontaktirali i zaklinjali da čine ono što su od Njih tražili, neki sa manje, a neki sa više uspeha. More knjiga danas postoji i mag, koji je nameran da radi, mora čitati sve ove knjige kako bi bio u stanju da odvoji žito od kukolja.

Zato bi bila prava ludost za novajliju da uzme neku od ovih knjiga i počne se baviti ceremonijalnom magijom, recimo "Mali Solomonov Ključ" (Goetia) i da praktikuje prizivanja. Još veća glupost bi bila uzeti Kroulijevu "Magija u Teoriji i Praksi", sa istim namerama. Obe ove knjige definitivno nisu za početnike. Bez predhodno stečenog znanja, bez kritičkog odnosa prema moru informacija i bez sposobnosti vladanja samim sobom, svaki magijski rad vodi sigurno u ludilo. Na vašu nesreću, ili možda sreću, Nekronomikon, takođe spada u ovu kategoriju knjiga.

Ovaj kodeks sadrži sve što je potrebno onome ko se zaputi ka Nepreglednim Prostranstvima Bića, ili je na tom putu već odmakao, od prvog daha, prvog koraka i prve reči, do poslednjeg Ključa Kapije Bezdana.

Za Nekronomikon, centralnu Knjigu kodeksa Zag Nehar, mogli bi smo reći da je to Sumerska knjiga mrtvih. No šta znamo o Sumeru. Sumer je ime grandiozne civilizacije koja je postojala u zemlji koja je danas poznata kao Irak, u zemlji koju Grci nazivaše Mesopotamija i kako je Arapi prosto zovu Ostrvo, jer se nalazi između dve reke, Tigra i Eufrata, koje se slivaju s planina ka Persijskom zalivu. Ovo je zemlja basnoslovnog velikog grada Vavilona i isto tako Ura haldejskog i gradom Kiš i Ninivom na severu. Svakim od sedam velikih gradova Sumerije vladala su različita Božanstva, koja su obožavana čudnim nesemitskim jezikom Sumeranaca, jezikom koji je bio veoma blizak jeziku Arijevske rase i koji ima mnogo reči istovetnih sa Sanskritom, a govorili su slično Kinezima.

Niko ne zna odakle su Sumeri došli, a pojavili su se isto tako misteriozno kako su i nestali nakon upada Asiraca koji razoriše njihovu kulturu, ali kako Asirci behu nepismeni i sa nerazvijenom duhovnom tradicijom, većinu sumerskih Bogova, nastavili su da obožavaju, a tako je i Sumerski jezik postao zvanični jezik verskih obreda. U zemlji Senar, kako je sami nazivahu, ostale su iza njih Hronika Kraljeva, iz vremena pre Potopa i veoma brižljivo sačuvane hronike o mnogo drugih drevnih civilizacija širom sveta. Imali su veoma vešto razrađen sistem astronomije i astrologije u istoj meri kao što su im bili i verski obredi. Magija, kako nam istorija saopštava nastala je u Sumeru i sve je ostalo zapisano za buduća pokoljenja, klinastim pismom na glinenim pločicama. Ovde su zapisani, za sve vekove, prvi spisi o Stvaranju sveta i čoveka, herojski epovi o kraljevima i junacima, prva Isterivanja, prvi obredi Prizivanja Bogova, prva mračna prizivanja Zle Moći i, ironično, prva Spaljivanja od strane ljudi koje antropolozi nazivaju Magovima (od sumerske reči maga što znači dar, a odnosi se na duhovno bogatstvo i božansku milost; magavan »obdaren« je pripadnik kaste sveštenika drevnih teogonijskih kultova mrtvih).

 

 

Zemlja Senarska

 

Na pola puta između Bagdada i Persijskog zaliva oko petnaest kilometara zapadno od današnjeg korita reke Eufrat uzdiže se jedan pustinjski brežuljak sa snažnim ruševinama koje fascinantno vuku čoveka u maglovite tajne daleke prošlosti. Te ruševine su sve što je ostalo od jedne legende koja se zove Ur Haldejski. Dokle oko seže, širi se unaokolo žuta i vrela pustinja, kao i stepa obrasla retkim rastinjem. Na istoku se ocrtavaju tamni obrisi palmi koje rastu u dugom pojasu duž Eufrata. Neizmernu ravnicu preplavljuje okamenjujuća i nema sanjivost, a vazduh treperi i svetluca od ubivstvene žege. S vremena na vreme se podigne po koji oblak prašine i često se javljaju fatamorgane koje stvaraju iluziju da je sivi predeo protkan površinama hladne vode i... Ko bi još mogao da poveruje da je ta pustinja nekada bila gusto naseljena zemlja, da su se tu dizali velelepni gradovi, ubirani bogati prinosi žitarica, cvetala trgovina, razvijana nauka i još mnogo toga. Iz ove sasušene zemlje arheolozi i dan danas otkrivaju masivna utvrđenja, palate, hramove, riznice, biblioteke, skulpture i razne dragocenosti od plemenitih metala. Otkrića su dala svedočanstvo o genijalnosti tih pradavnih stanovnika, a smatra se da ova zemlja skriva neuporedivo mnogo više podataka o ljudima za koje arheolozi tvrde da u Mesopotamiju dođoše niodkuda.

U maju 1989. godine, irački arheolozi su otkrili do sada najstarije naselje koje datira iz vremena 8000. godina pre nove ere. Ove ruševine pronađene su oko 30 kilometara južno od Ninive, jedne od Asirskih prestonica. Kuće su bile kružnog oblika i izgrađene od opeka, a predpostavlja se da su imale krov od mekog materijala. Visina im je bila 2-3 metra, a prečnik 6 metara. Imale su kamena ležišta u kojima su se na osovinama okretala vrata, a pronađen je i priličan broj kamenih figurica, za koje sa smatra da su služile u ritualne svrhe, oruđa za obradu zemlje, čamaca i udica za ribolov. Stanovnici ovog naselja su gajili domaće životinje, bavili se zemljoradnjom i ribolovom. Iskopine u El Obeidu, koji leži sedam kilometara daleko od ruševina legendarnog kraljevskog grada Ura, svedoče da je ovde još u neolitu cvetala razvijena civilizacija koja je bila centar njenog nastanka i daljeg širenja od kamenog doba do zlatnog veka grčko rimske kulture.

Iz zemlje Senarske rasuše se po svetu narodi, ali oni tek počeše da se bude. Na Balkanu se stvarala preteča Slovenske kulture (nalazišta Lepenski Vir) koji su obožavali Dagona, a idući dalje prema severu predhodnici Kelta grade najčuvenije svetilište megalitskog doba, Sunčani hram Šamaša, nama znanog kao Stounhedž. Na Sardiniji i u zapadnoj Francuskoj preteče Etruraca svoje mrtve sahranjuju u ogromnim megalitskim grobovima koji su danas jedan od retkih ostataka iz kamenog doba. U podnožju Himalaja na Indijskom podkontinentu razvijaju se lagano civilizacije Mohendžo Dara i Harape, a iznad Afrike i prostranih stepa Rusije leži tama. Iza Atlanskog okeana preko prirodnog ledenog mosta nazire se Američki kontinent u svitanju, a na Kritu i u Misiru začinju se Minojska i civilizacija faraonskog Egipta. Oni koji su ostali u zemlji Senarskoj izrasli su u civilizaciju koju nazivamo Sumer, ali mnogo pre prvih naselja u međurečju, južna Mesopotamija je predstavljala dno Persijskog zaliva. Potom su vode počele opadati, a na njihovom mestu su izronila prostrana tresetišta. Reke Tigar i Eufrat su sa Anadolskih visoravni donosile plodan mulj tako da su usred baruština i močvara sušenjem na suncu nastala mnogobrojna plodna rečna ostrva. U rekama i kanalima se sjatilo mnoštvo riba, u ševarima su se gnezdile južne ptice i brložile divlje svinje. Ostrva su zazelenela od urminih palmi i drugog drveća punog sočnih i hranljivih plodova. Iz godine u godinu reke su se izlivale i plavile ravnicu široko oko sebe. U avgustu i septembru voda bi se povlačila u svoja rečna korita. Bilo je dovoljno ukrotiti prirodu, kanalisati i razvesti vodu prema potrebama pa da se močvare pretvore u bogate i raskošne voćnake i povrtnjake. Usred pustinjskih prostranstava ovaj deo bujne vegetacije je morao prvim došljacima izgledati kao blagorodna zemlja, a prvi naseljenici stigli su s mora ili planinskog severa u nama još nepoznatim praistorijskim vremenima. Ne zna se odakle su došli ovi ljudi. Nauka daje niz predpostavki, ali ni jedna nije održiva.

Ono što znamo o Sumerskoj civilizaciji, koja nasleđuje svoju predhodnicu u zemlji Senarskoj, može nam dati mnoge odgovore, ali nas može uputiti da odgovore tražimo i negde drugde. Arheološka iskopavanja govore da su Sumerci bili izuzetni poljoprivrednici. Izgradili su prostrane sisteme kanala za isušivanje močvara i za navodnjavanje u sušnim periodima. U gradovima Sumera, u trećem milenijumu p.n.e: Nipur, Isin, Šurupak, Uma, Logoš, Uruk, Ur, Niniva i Eridu je cvetala nauka. Sumerci su napisali prve knjige iz kojih saznajemo da su znali za statički elektricitet i da su vladali mnogim znanjima iz oblasti optike, medicine, matematike, likovnih umetnosti, istorije, književnosti, filosofije, religije i zakonodavstva. Sumer je, kako se smatra, kolevka astrologije. Njihova znanja iz oblasti nauke o zvezdama po svemu sudeći bila su i više nego fantastična. Znali su da se Mesec okreće oko Zemlje, a njihov proračun Mesečeve putanje od najsavremenijih proračuna se razlikuje samo za 0.4 sekunde. Znali su za Uran i Neptun, iako su ove planete nevidljive golim okom. Prema njihovim zapisima: Mars ima dva satelita, Jupiter četiri, Saturn sedam, a Uran dva. Znali su i to da komete dolaze i prolaze u pravilnim vremenskim razmacima. Njihov kalendar je bio fascinantno precizan. Godina, prema njihovim proračunima, je trajala 365 dana, 6 časova i 11 minuta, dakle samo 1 minut i 51 sekundu duže od savremenih proračuna. Poznavali su komletno ustrojstvo Sunčevog sistema pa čak i to da se sve planete i njihovi sateliti svakih  2.268.000.000 dana, odnosno svakih 6.300.000 godina nađu u istoj ravni. Kako objasniti činjenicu da su Sumerci operisali sa petnaestocifrenim brojevima ako znamo da je kod starih Grka već posle 10.000  započinjala beskonačnost. Na jednoj glinenoj pločici, pronađenoj na brdu Kujundžik, prikazan je rezultat nekog drevnog proračuna koji iznosi 195.955.200.000.000 Da misterija bude još veća, Sumersko poznavanje astronomije je prevazilazilo čak i naš Sunčev sistem i zadiralo mnogo dalje u svemir. Znali su za zvezdu Sirijus b koja je toliko sitna da je zvanično, ponovo, otkrivena tek 1862. godine i to teleskopom prečnika 400 milimetara. Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije i savremene astronomije, pre svega je mitološka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao Haldejsku civilizaciju kaže: Sedam zvezda podređenih Anuu otkriva buduće događaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova. Celokupna filosofija i književnost posvećena simbolima i njihovom tumačenju je svoj vrhunac dosegla od 2500. godine p.n.e. Sakupljena je i sređena u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ovaj spis jasno sugeriše da postoji veza između onog što se dešava na nebu i onog što se dešava na zemlji.

Kako su stekli tako fantastična znanja iz astronomije? Čime su se koristili da bi došli do tako preciznih proračuna? Da li su imali neke instrumente, ili su možda koristili znanja svojih predaka iz nama još nepo-znatih i neotkrivenih civilizacija davno prošlih vremena? Nauka nema odgovore na ova pitanja. Ovde ostaje nema, ali mi i dalje postavljamo pitanje: Kako je moguće da ljudi koji su, po zvaničnoj istoriografiji, tek izašli iz kamenog doba mogli imati ovako razvijena naučna saznanja. Nauka i dalje ćuti, međutim postoje entuzijasti koji rade i pronalaze odgovore, ali te odgovore oficijalna nauka, iako su oni sa čvrstim i opipljivim dokazima, odbacuje pod izgovorom da ih je ne moguće svrstati u naše predstave o ljudskoj evoluciji!? Da li to znači da će zvanična nauka odbaciti sva otkrića i saznanja koja se pojavljuju, sa jasnim i vidljivim dokazima, samo zbog toga da bi sačuvala svoju dogovorenu i ni na čemu zasnovanu pretpostavku o evoluciji, odnosno teoriji da je čovek nastao iz nekog nepoznatog razloga u neko nepoznato doba i iz nekog nepoznatog izvora.

Razmišljanje, čak i sa dokazima, o postojanju civilizacije pre svih nama poznatih civilizacija, a koja je bila visokorazvijena, oficijelnoj nauci je nezamislivo jer ono ruši njen celokupni poredak. Sumerci su sa velikom pažnjom čuvali i prepisivali napamet učena prastara dela, mitove i epove. Prepisivane su i čuvane tužopoljke o prastarim nestalim gradovima za čije postojanje nemamo nikakvih dokaza. Morali bi smo najzad shvatiti da mitovi nisu nikakve bajke već istorijski spisi i hronike događaja koji su samo stilizovano opevani. Jedan takav mit kaže da su Crnoglavi stigli sa mora i da su sa sobom doneli mnoga znanja. Ne upućuje li nas to upravo na zaključak da su oni potomci one prastare civilizacije nestale u velikoj kataklizmi - potopu o kojem govore  mnogi mitovi. Pa da vidimo, da li je tog potopa, te sveopšte kataklizme zaista bilo i je li postojala ta drevna i moćna civilizacija o kojoj se u Nekronomikonu govori i čiji su naslednici narodi zemlje Senarske.

 

 

Velika kataklizma

 

U svetu danas postoji više od 250 prikaza legendi o potopu. Međutim, pitanje koje se postavlja je da li se svi ti prikazi odnose na jedan događaj ili su možda bila dva ili više potopa, kao i to da li se radi o lokalnoj ili sveopštoj kataklizmi. Prema Biblijskom prikazu, koji je i najpoznatiji, Noje je bio izabranik Božiji da preživi potop i nastavi život gradeći veliku barku za sebe, porodicu i životinje iz tadašnjeg okruženja. Otkrićem glinenih pločica u Ninivi, Biblijski izveštaj prestaje da bude usamljen. Ep o Gilgamešu u 300 strofa od po 4 stiha, ispisan klinastim pismom na 12 masivnih glinenih tablica, za sada je najstariji zapis na svetu, a govori u jednom delu o istom događaju kao i Biblija, o jednom čoveku koji je živeo pre i posle velikog potopa samo što je ovaj nosio ime Utnapištam.

Čoveče iz Šurupaka, sine Ubaratutov, sruši svoju kuću,
sagradi lađu jednu i napusti bogatstvo.
Potraži Život.
Prezri blago i imanje, spasi život.
Unesi u lađu sve vrste životnog semena.
A lađa koju treba da sagradiš,
njene dimenzije neka budu tačno izmerene.

(Ep o Gilgamešu)

I reče Bog Noju: načini sebi kovčeg od drveta gofera
i načini pregratke u kovčegu i zatopi ga smolom iznutra i spolja.
Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj,
jer ću do sedam dana pustiti dažd na zemlju i za 40 dana i 40 noći
istrebiću sa zemlje svako telo živo koje sam stvorio

(I Mojsijeva 6,13)

I Noje i Utnapištam su jedna te ista osoba o kojoj govore različiti izvori.

Brod se zaustavi na brdu Nisir.
Brdo Nisir prihvati lađu i nedozvoli joj da se ljulja.

(Ep o Gilgamešu)

A kovčeg se sedmoga meseca,
dana sedamnaestoga ustavi na brdu Araratu.

(I Mojsijeva 8,4)

Stari Vavilonski spisi daju i preciznu odrednicu gde treba tražiti brdo Nisir: brod se zaustavio između Tigra i donjeg toka reke Zab. Na tom prostoru se klisurasti lanci Kurdistana naglo uzdižu iznad ravnog priobalnog terena oko Tigra. Ovaj prostor u potpunosti odgovara opisu i razvoju velike poplave koja se širila od juga ka severu. Precizni opisi Epa o Gilgamešu nisu budili želju da se krene u potragu za ogromnim brodom, ali je Biblijski izveštaj o planini Ararat pokretao mnogobrojne ekspedicije. Planina Ararat, visoka 5156 metara, pokrivena ledom i snegom nalazi se u istočnoj Turskoj blizu iransko jermenske granice. Na obroncima Ararata se nalazi jedno malo selo čiji stanovnici generacijama pričaju o čudesnom iskustvu jednog pastira koji je pričao da je na Araratu video jedan veliki drveni brod. Turski izveštaj iz 1833. godine koji kaže da postoji brodski pramac koji u letnje doba štrči iz južnog glečera u potpunosti je potvrdio priču pastira. Od tog vremena su preduzimane mnogobrojne ekspedicije, neke sa više neke sa manje uspeha, ali jedna je dosta specifična. Predvodio ju je arhiđakon grada Jerusalima Dr Nuri. Ekspedicija je preduzeta 1892. godine i po povratku Nuri u svom izveštaju piše: Unutrašnjost je bila puna snega, spoljni zid je bio obojen prirodnom zatvorenocrvenom bojom.

Bilo je i mnogo slučajnih očevidaca iz aviona tokom I i II svetskog rata. Jedan od njih je bio i Roskovicki, oficir Ruskog vazduhoplovstva iz I svetksog rata koji je javio da je video ostatke jedne velike brodske olupine. Očevidaca je mnogo i mnoge ekspedicije su donosile i snimke, ali i komadiće greda i delova broda koji su naučno ispitani i njihova starost se procenjuje na 5-6 hiljada godina. Jedan drugi arheološki dokaz koji potvrđuje Biblijski izveštaj o potopu došao je sasvim slučajno prilikom iskopavanja na lokaciji Ura Haldejskog. Istraživačka ekspedicija, koju je predvodio britanski arheolog ser Čarls Leonard Vuli, imala je sasvim drugi cilj, iskopavanje kraljevske grobnice u Uru koje su bile poređane jedna preko druge u 15 metara visokoj humci južno od hrama. Grobnice su na svetlo dana iznele gotovo sve dragocenosti kojima je Ur nekada raspolagao. Iskopavanjem donje i poslednje grobnice istraživači su znali da su se vratili u vreme oko 2800-te godine stare ere. Vuli nije time bio zadovoljan. Želeo je da se uveri da li zemlja ispod najnižeg groba sadrži elemente za dalja iskopavanja. Odmah pošto su uklonjeni temelji grobnice nakon prvog iskopavanja pojavljuju se još stariji ostaci naselja. Na videlo su izašli ostaci keramike, grnčarije ali i glinene pločice pisane slovima jednog mnogo starijeg tipa slova od onih kojima su pisane grobnice. Vuli je smatrao da moraju biti starije 2-3 veka od grobnice ali svi drugi ostaci su gotovo isti sa onim iz mlađih vremena. To bi značilo da duga Sumerska civilizacija nije prolazila kroz značajne promene i da je vrlo rano dostigla jedan visok stepen razvoja. Nekoliko dana nakon iskopavanja kada su mislili da su došli do kraja i da više nema tragova, pregledom dna okna Vuli je ostao zaprepašćen: Pa to je ilovača! Čista ilovača od one vrste kakva se formira samo taloženjem u vodi! Zar ilovača na ovakvom mestu!? Iskopavanja su nastavljena. Sloj ilovače bio je debljine tri metra. Potom dalja iskopavanja ispod sloja ilovače otkrivaju postojanje još jednog naselja, nešto primitivnijeg od već otkrivenog. Vest se tog dana brzo širila svetom: Mi smo pronašli potop. Vuli je hteo da odagna svaku sumnju pa je preduzeo iskopavanja još jednog okna i rezultat je bio isti.

Po shvatanju Vulija, a na osnovu njegovih istraživanja, bila je to poplava džinovskih razmera koja je zahvatila oblast širine 630 kilometara severozapadno od Persijskog zaliva u dužini od 160 kilometara. Ova velika katastrofa koja je bila nalik na Biblijski izveštaj smeštena je u godine oko 4000. stare ere.

Arheolozi su na ovaj način pronašli tragove i dokaze o velikom potopu koji je bio nalik onim opisanim u Bibliji i glinenim tablicama. Dakle, potop se zbio, ali da li je to samo lokalni potop koji je zadesio Mesopotamiju i koji je za ondašnje prilike bio katastrofa opštih razmera kako nauka i predpostavlja ili je to bio opšti potop o kome govore mnoga svedočanstva kakvih ima i u prekolumbovskoj Americi, Australiji, Indiji, Polineziji, na Tibetu, kod Egipćana, Grka, Srba u Lužicama, Litvaniji i Belorusiji. Logično bi bilo da svi ovi izveštaji govore o istom događaju, međutim ako je ovaj, arheološki potvrđen, potop u Mesopotamiji bio lokalni onda to nije onaj potop za kojim tragamo i koji je bio svetska kataklizma, a ukoliko je to zaista bio opšti potop onda se on nikako nije mogao desiti 4000. godine pre nove ere, već najmanje još 4000 godina ranije. Geolozi su takođe pokušali da daju racionalno i naučno objašnjenje mitskog opšteg potopa. Oni smatraju da se takav potop mogao desiti u takozvanom međuledenom dobu. U to vreme veoma debeli sloj leda i snega koji je prekrivao severnu Evropu i severnu Ameriku počeo se topiti. Voda koja se tom prilikom oslobodila izmenila je izgled kontinenta tako da su se preplavile sve priobalne oblasti i nizije. Tom prilikom je uništen najveći deo žive populacije ali velika vodena masa je izazvala i određene tektonske poremećaje zemljine plastičnosti tako da je u tom slučaju moglo doći kako do izdizanja kopna tako i do potapanja čitavih kopnenih masiva. Naravno ovo su samo teoretske spekulacije koje su realno moguće.

Alan Milard istraživajući legende o potopu pronalazi još jedan zapis na glinenim pločicama. To je Asirska verzija Epa o Gilgamešu, Ep Atrakasis koji sadrži duži izveštaj o istoriji čoveka od njegovog nastanka. Milard tvrdi da postoje mnogi sumerski zapisi i prepisi priča o potopu od kojih neki govore o danima velikog potopa, a neki zalaze i u mnogo daleku prošlost. Veliki potop koji nas interesuje je svetska kataklizma koja je uništila drevnu visoko razvijenu civilizaciju koja je postojala pre 12.000 godina. O toj civilizaciji arheološki dokazi verovatno ne postoje, ali ako zađemo u mitologiju za koju smo konstatovali da je ona opevana istorija, onda će nam biti lakše da zađemo u dalju istoriju i prekoračimo dozvoljeni prag oficijelne nauke. Nove generacije naučnika raznih profila udružuju svoja znanja u rešavanju tajni i zagonetki drevne istorije. Pred njihovim otkrićima otvaraju se novi horizonti, a nauka ne može više ostati nema, mada se svom snagom bori da zadrži svoja konvencionalna razmišljanja. Jedno takvo otkriće, sa platoa u Gizi, u potpunosti menja tok istorije.

 

 

Misterija u dolini Nila

 

Stav je istoričara da su velike piramide bile sagrađene tokom IV dinastije, pre oko 4500 godina. One su jedno od sedam svetskih čuda čije su misterije izazvale viševekovne rasprave. Egiptolozi insistiraju da su i one sagrađene sa istom svrhom kao i sve ostale piramide. Smatraju da su one grobovi mrtvih faraona. Nova istraživanja daju potpuno drugačija objašnjenja. Zvanična istorija tvrdi da su ovo bili kraljevski grobovi, međutim nikakve mumije nisu pronađene u njima niti su pronađeni ikakvi natpisi. Osim toga, neki od faraona su sagradili po dve piramide. Da li su hteli da budu sahranjeni u obe!? Zašto niko nije ostavio nikakve natpise? Zar bi neko ko sagradi najveći spomenik na svetu dozvolio da ostane anoniman, pogotovo kad je u pitanju kralj? U objašnjenju misterije piramida mora da postoji još nešto, nešto mnogo više od onoga što pruža zvanična istoriografija.

Egiptolozi veruju da je egipatska civilizacija nastala oko 3000 godina pre nove ere, oko 500 godina pre nego što su velike piramide bile sagrađene. Pre toga, tvrde, zemlja je bila naseljena lutalicama iz kamenog doba. Prema ovakvoj konstataciji moramo biti maksimalno skeptični. Istoričari smatraju da se Egipat pojavio direktno iz kamenog doba. Iznenada i tek tako oni su mogli da sagrade ovakve spomenike!? Teorija da su ovo samo grobovi mrtvih faraona nema nikakvog smisla. Uprkos stotinama godina istraživanja naučnici nisu dali odgovore na mnoga značajna pitanja. Piramide u Gizi ne liče ni na jednu drugu izgrađenu piramidu, kako se smatra, pre i posle njih. Njihove ”predhodnice“ iz III dinastije su samo gomile naslaganih cigala, a njihove ”naslednice“ iz V dinastije su gomile krša. Sve ostale piramide ne liče ni na šta. Piramide inače nisu uopšte popularne među egiptolozima. Oni smatraju da su spekulacije o njima, posebno o tri najveće u Gizi, otišle predaleko. Piramide su mnogobrojne i ima ih oko 100. Problem je u tome što su privukle mnogo šarlatana i kvazi naučnika. Velike piramide u Gizi imaju čudnu moć kojom deluju na ljude. One uspevaju da unište zdrav razum. Ako prihvatimo ideju da su one ipak bile samo grobovi, zašto su onda Egipćani bili opsednuti njihovim dimenzijama i orijentacijom?

One leže tačno na 30. uporedniku. Njihovo odstupanje je jednako odstupanju Zemlje od ose rotacije. Egiptolozi to ne poriču, ali smatraju da to nije urađeno namerno. Tvrde da je to bila slučajnost. Ako je slučajnost kako onda objasniti da su njeni graditelji znali tačne dimenzije Zemlje i njen oblik? Da li je slučajnost i to što su one potpuno orijentisane? One savršeno stoje na smeru istok-zapad i smeru sever-jug. Preciznost je toliko neverovetna da nije dostignuta ni u jednoj savremenoj građevini. Kako je moguće da je postignuta takva preciznost ako znamo da su precizne dimenzije Zemlje utvrđene tek pre 300 godina. Graditelji ovih piramida su to znali jer je velika piramida tačan model severne zemljine hemisfere u odnosu 1:43.200. Velike piramide sadrže u sebi i vrednost (p) za koju se verovalo da su je otkrili Grci (p = 3,141592653589793238). Nagib piramide je takođe precizan i iznosi jednu sedminu kruga od 360°, odnosno 51°25’42’’ sa svake strane. Ono što je jasno, to sve ne može biti plod slučajnosti. One su plod izuzetno naprednog oblika matematike, tehnologije i arhitekture i to iz vremena kada se to ne može očekivati. Preciznost kojom su građene piramide u Gizi je fascinantna. Ako posmatramo veličinu velike piramide videćemo da su sve strane tačno po 750 stopa. Odstupanje u odnosu na osu Severa je oko 1 centimetar što je neverovatan uspeh i za najmodernije graditelje. Teško je zamisliti kako su to mogli izgraditi primitivci, tek izašli iz kamenog doba. Veličina blokova takođe pokreće neka pitanja. Neki od blokova su teški i po 15 tona. Da bi se jedan ovakav blok podigao potrebni su specijalni kranovi. Kako su to činili ljudi koji nisu znali čak ni za točak? Današnja nauka nema odgovore na ovakva pitanja. U kraljevskoj komori ”Keopsove“ piramide pronađeni su granitni delovi čija bi obrada i za današnju tehnologiju bila veliki uspeh. Za obradu stena, kao što su granit i tijarit, potrebne su specijalne bušilice koje bi na vrhu oruđa morale imati dijamant. Da bi se danas napravilo nešto slično morala bi se koristiti najsavremenija oruđa i taj proces bi trajao prilično dugo. Oruđa graditelja piramida su morala biti savršenija, tj. morala su se kretati mnogo većom brzinom. Ova teorija je naišla na kontroverzu kod istraživača, ali je činjenica da su ti ljudi imali načina da probuše stenu koja je toliko čvrsta. Oni su poznavali tajnu izvlačenja tijaritskih faza što današnji instrumenti ne mogu učiniti.

Francuski egiptolog Žak Kristijan ne veruje u saznanja dosadašnje egiptologije. On kaže: U Keopsovoj piramidi nije bilo mumije. Ona nije građena zbog toga. U piramidi ne postoji nikakav natpis, ništa što bi nas uputilo na svrhu njenog postojanja. U njoj se nigde ne sponjinje Keops. Svaka piramida je imala svoje ime, a iz drugih zapisa saznajemo da se velika piramida zvala Ulica svetla.

Postoji jedna misterija koja je otkrivena u kraljevskoj komori, a za koju istraživači tvrde da nije adekvatno rešena. Iz te komore izgrađen je sistem kanala i to sa velikom preciznošću. Egiptolozi misle da je to ventilacioni sistem ali to nije moguće jer su otvori suviše mali i sve vreme idu naviše. Oni su imali sasvim drugu funkciju. Ova misterija je razrešena uz pomoć astronomije, iako naučnici smatraju da Egipćani nisu imali razvijena znanja iz ove nauke. Ključ za rešenje ove misterije je u egipatskoj religiji. Iz zapisa kralja Gunasa koji je vladao nakon IV dinastije, a koji su najstariji religijski spisi, saznajemo da kralj nakon smrti postaje zvezda u kraljevstvu Ozirisa u sazvežđu Oriona.

O kralju, ti si sadrug Oriona.
Ti prelaziš na drugi put u mlečni put,
krivudavi vodeni put
a onda odlaziš na mesto u Orionu.

Egiptolozi ne uzimaju u obzir religijske spise jer egipatsku religiju smatraju samo za religiju Sunca, ali njihova religija nije religija dana i života, već religija noći i smrti. Funkcija kanala u velikoj piramidi jeste da odvede dušu faraona, pre sahranjivanja u grobnicu, odmah do Ozirisa. Za drevne Egipćane Orion je bio Oziris (As-ar), Bog vaskresenja. Levo od Oriona je zvezda Sirijus, a ona je pripadala Izidi, Ozirisovoj supruzi. Baš kao što kanal iz Kraljevske komore vodi do Ozirisa, kanal iz kraljičine komore vodi do Izide. Astronomskom rekonstrukcijom karte neba iz vremena kad su piramide građene utvrđeno je da je postojala savršena veza sa Orionom i Bogom zvezdom Ozirisom.

Postoje tri piramide od kojih dve stoje na istoj osi, a treća koja je mnogo veća od njih je pomerena ulevo od te dijagonalne linije. Postavlja se pitanje: zašto su graditelji to uradili?

Problem je rešen onda kad su istraživači došli na ideju da ceo plato u Gizi zapravo predstavlja kartu neba pa prema tome raspored piramida bi morao biti identičan kao i raspored zvezda u sazvežđu Orion u vreme kad su one sagrađene. Uz pomoć astronomskih proračuna i kompjuterske analize ovo nije bilo teško proveriti. Iznenađenje je tek došlo. Raspored zvezda u Orionu nikako nije odgovarao rasporedu piramida u Gizi u vreme kad se predpostavlja da su one građene, oko 2400. godine stare ere. Daljom analizom se krenulo dublje u prošlost, vek po vek, sve dok kompjuter nije pokazao identičan raspored zvezda u sazvežđu Orion sa rasporedom piramida. Precesionim kretanjem Oriona unazad, kompjuterskom animacijom, identična slika neba sa slikom platoa u Gizi poklopila se tek u 10520. godini pre nove ere.

Robert Beveld i Tom Henkok koji su vršili ova istraživanja smatraju da su Egipćani samo naslednici ideja o piramidma. Nasledili su ih od civilizacije koja je živela pre više od 12000 godina. Ta kultura je nekako nestala, ali su njeni naučnici, matematičari i arhitekte izgradili piramide i ostavili svoje znanje kasnijim civilizacijama. Velike piramide u Gizi su samo deo njihove zaostavštine. Apsurdno je tvrditi da su one delo sa početka civilizacije. Postoji veliko akumulirano znanje koje one poseduju. Ova grandiozna dela su kraj nečega, a ne početak nečega.

Osim piramida na platou u Gizi nalazi se još jedan veličanstven spomenik sa telom lava i ljudskom glavom, isklesan od kamena. To je Sfinga. Egiptolozi insistiraju da je i ona nastala oko 2500. godine pre n. e. kad i velike piramide. Savremeni istraživači tvrde da je i ona, kao i piramide nastala 8000 godina ranije, kada po zvaničnoj istoriografiji ne bi trebalo da postoji ni jedna civilizacija, pogotovo ne takva koja bi bila sposobna da stvori ovakve spomenike. Smatra se da je nastala u vreme faraona Kefrena, Graditelja druge piramide. Da bi se misterija rešila mora se spojiti nekoliko naučnih disciplina. Egiptolozi tome uopšte nisu dorasli. Doći u Gizu sa skučenim umom i jednodimenzionalnom perspektivom i tvrditi da se sve može tako objasniti je veoma loše služenje čovečanstvu. To sprečava druge naučne discipline da ovde primene svoja znanja. Da li dokazi egiptologa objašnjavaju baš sve? Postoji tvrdnja da je glava Sfinge kopija lika faraona Kefrena, ali ako se uporede glava Sfinge i glava jedine preostale figure Kefrena možemo zaključiti da one ne pripadaju ne samo istoj osobi već ni istoj rasi. To nisu iste osobe.

Džon Vest tvrdi: Stanje glave je mnogo bolje od stanja tela. Glava je očuvanija. mada je građena od tvrđeg materijala. Ono što je važnije je to da je glava nesrazmerno mala u odnosu na telo. Telo je veliko i dugo, a glava je poput čiode prikačena na vrh tela. To je dovoljan signal da je samo glava izgrađena mnogo kasnije.

Ako je ceo plato u Gizi karta neba u trenutku izgradnje, stari astronomi su mogli odavde da posmatraju čitavih 180° neba pa su tako mogli da vide i Sunce i zvezde. Smer sever-jug delio je nebo tačno iznad njihovih glava. Videli su zvezde kako prelaze preko te linije. Kada su velike zvezde Oriona 10520. godine stare ere prešle tu liniju bile su isto poređane kao i tri piramide. Sfinga je ovde samo marker Precesije ravnodnevice, ali ne one kako je izgledala oko 2500. godine pre n. e. jer je tada Sunce bilo u sazvežđu Bika. Nelogično je da faraon gradi simbol u obliku lava. U to vreme je bio aktuelan kult Boga Apisa sa glavom Bika što je i potpuno razumljivo s obzirom da se radi o Eri Bika. Jedina era kojoj može pripadati Sfinga je Era Lava, a ona je počela 10520. godine pre n.e. Robert Beveld to objašnjava ovako: Sunce je u to vreme izlazilo na istoku u savršenoj liniji sa Sfingom i sazvežđem Lava. U to doba Sunce je bilo tačno ispred lica Sfinge, a u sazvežđu Lava. Odstupanje koje se javlja u položaju Sunca i Sfinge od ose istok-zapad je ugao od 14°  pod kojim se Sunce dizalo u smeru Sfinge.

Piramide i Sfinga pokazuju džinovski hologram neba iz 10520. godine pre n.e. Postoji još jedan dokaz da Sfinga potiče iz tog vremena. To je tip erozije stene u kojoj je isklesana. Ne mora čovek biti geolog da bi shvatio da samo voda koja se sliva može da ostavi takve konture kakve su na Sfingi. Starost stene je teško utvrditi, ali pratiti njenu istoriju pomoću osobina njene erozije je lako. Kada je stena izložena eroziji vetra i peska, kakve su veoma česte u Egiptu, tip erozije je horizontalan i veoma mek. Sfinga ima potpuno drugačiji oblik erozije. To je vertikalna zaobljena erozija koja nastaje delovanjem kiša ili podzemnih voda. Kad su egiptolozi suočeni sa ovim nalazom oni su odgovorili da je to možda izazvano poplavama Nila. Džon Vest se sa tim ne slaže: To nije moguće jer poplave idu od dna ka vrhu, međutim mi ovde imamo obrnut smer. Ovo je drugačiji uzrok erozije. Najdublja erozija je bila na dnu a ne na vrhu. Geolozi se slažu sa ovim nalazima ali egiptolozi ne žele da prihvate ove zaključke.

Dokazi koji su pronađeni prilikom jedne rekonstrukcije Sfinge idu u prilog ovoj teoriji. Utvrđeno je da su prve popravke izvršene u relativno ranom periodu nakon klesanja Sfinge. Bilo je potrebno dve do tri stope opeke da bi ona ponovo izgledala kao kad je nastala. Egiptolozi tvrde da je klesana u lošem kamenu pa je stoga bila potrebna obnova. Da je Sfinga zaista klesana u tako lošem kamenu, ovom brzinom propadanja ona je trebalo da nestane još pre 500 godina, ali nije. To znači da je erozija došla naglo i velikom brzinom, međutim otkud toliko vode, toliko kiše u tako malom vremenskom periodu.

Pre 10.000 godina na kraju ledenog doba, Zemlja je prošla kroz još jednu veliku klimatsku promenu. Velike naslage leda, čak i do 2000 metara, koje su prekrivale veći deo severne zemljine hemisfere, počele su se topiti i time je izazvana velika kataklizma u obliku poplava i kiše. To je bila poslednja kataklizma koja je zadesila našu planetu u celini i tom prilikom je došlo do uništenja čitave civilizacije. Mnogo pre nego što je Giza postala pustinja, ona je bila plodna savana, ali vremenom nakon kataklizme vode su donele mnogo peska i mulja tako da je čitav ovaj deo sveta ostao zatrpan. Kasnija civilizacija je otkrila već postojeću, ali oštećenu Sfingu u pesku. Za vreme faraona Kefrena, ona je samo restaurirana i od postojeće glave lava isklesana je glava koja samo podseća, na faraonski lik. Ispod peska na dubini od 50 stopa otkiveni su ostaci građevina za koje se ne zna kom dobu pripadaju. To nalazište se nalazi 500 kilometara južno od Gize. Utvrđeno je, po nađenim ostacima, a i natpisima da su Egipćani dograđivali ove ostatke, a sami faraoni i egipatki sveštenici su tvrdili da ima mnogo takvih mesta ispod pustinjskog peska.

Jedan papirus koji se čuva u Berlinskom muzeju kaže da ima još mnogo toga što treba otkriti. On ukazuje na Tota, egipatskog Boga mudrosti za koga se misli da je opisao sve tajne raja u svetim tekstovima. Ovaj papirus govori o tome kako je faraon Keops išao u Helopes da nađe rukopis u kome se govori o broju komora u Svetilištu Tota.  Šta je to moglo da bude? Gde se nalaze te komore i zašto je to faraonu bilo toliko važno? Nemački arheolog Zigfrid Vaksman pretpostavlja da se u tajnim komorama ili komori nalaze zapisi o astrologiji, fizici, matematici i drugim znanjima koja premašuju sva naša današnja saznanja. To su verovatno zapisi o dragom kamenju, metalima, mašinama i uređajima, kao i katalozi zvezdanog neba, globusi Zemlje i neba i još mnogo toga što bi moglo da da odgovore na mnoga pitanja i objašnjenje o izvorima stare kulture. Ako taj hram i komora postoje, gde se nalaze? Bilo je mnogo traganja, ali mnogi smatraju da se radi upravo o Keopsovoj piramidi. Valter Alvarez, dobitnik nobelove nagrade za fiziku, 1969. godine je pokušao sa grupom naučnika i arheologa da otkriju sve šupljine koje postoje u piramidi. Oni su oko piramide postavili senzore koji su trebali da registruju svako energetsko strujanje i prolazak zraka kroz građevinu i na taj način bi mogli da otkriju moguće praznine. Radiografija piramide koja je trebalo da traje punih godinu dana iz potpuno nerazumljivih razloga je prestala sa radom odmah na početku. Kompjuter je konstantno izbacivao različite i konfuzne podatke. Aner Gohed koji je kontrolisao rad kompjutera izjavljuje: Dobijeni rezultati potiru svaki zakon nauke. Ili je u geometriji piramide neka greška ili postoji misterija, nazovimo je magijom ili prokletstvom faraona, koja je izvan svakog mogućeg objašnjenja. Beveld i Henkok su na osnovu svojih istraživanja otkrili da ispod Sfinge postoji komora na dubini od 5-6 metara, pravougaonog oblika, dimenzija 12x15 metara. Oni nisu dobili zvanično odobrenje za iskopavanje. Možda se baš tu nalazi ono čega bi se celokupna današnja civilizacija uplašila. U Gizi vreme ima veliku moć. Jedan arapski pisac kaže: Svi se boje vremena, a vreme se boji piramida.

Od kada je počela istorija bilo je mnogo priča o izgubljenim i nestalim civilizacijama. Čak su i egipatski sveštenici govorili o jednoj - Atlantidi.

 

 

Tajna iščezle civilizacije

 

Pitanje isčezlih civilizacija je jedan od najstarijih naučnih problema koji se nameće čoveku. Po svom sadržaju ova tematika je zaokupljala požnju ljudi svih vremena, svih profesija i nacija. Zbog toga nije ni čudo da postoji ogromna bibliografska građa posvećena tom pitanju.

Mitska civilizacija Atlantide je oduvek bila najomiljenija tema romanopisaca, utopista, sveštenika i svih onih koji su bili zaokupljeni tim pitanjem i tajnom s bilo kojom motivacijom i pobudom. Atlantidom su se bavili antički filosofi, istoričari, pesnici, prirodnjaci i putopisci isto kao i srednjevekovni učenjaci ili mističari i uopšte pisci i ljudi svih profesija. Za razliku od većine drugih problema koji se vezuju za pradavnu prošlost, problem Atlantide nije takve prirode da bi se mogao rešiti jednim ili nizom arheoloških iskopavanja, nekom analizom ili bilo kakvim poduhvatom koji bi doneo trenutno rešenje. To je jedna od osnovnih prepreka za sistematsku obradu ovog problema jer se ne mogu primeniti ustaljene metode istraživanja. Ne može se ništa postići na ovom polju sve dok se problem bude rešavao dosadašnjim metodama. Da bi se dobili zadovoljavajući rezultati, neophodno je udružiti sve snage na naučnom nivou. U poslednjih sto godina postignuti su izvanredni uspesi na svim poljima istraživanja. Posebno je mnogo postigla arheologija svojim iskopavanjima kojima je potvrdila istinitost mnogih mitova. Do kakvih će sve rezultata doći u dogledno vreme teško je predvideti. Šta sve skrivaju planinski masivi Anda, Tibeta, Sibira, bezvodne afričke i arabijske pustinje, južnoameričke, afričke i azijske džungle, teško je i zamisliti. U svakom slučaju  kad se o svemu tome bude nešto više znalo, predstava o prošlosti naše planete biće potpunija, a možda i potpuno drugačija. Savremeni svet je problem Atalntide nasledio iz antičkog doba. Za Atlantidu, nestalu civilizaciju, znali su još stari Egipćani, Grci i Rimljani, ali isto tako i narodi američkog kontinenta, Afrike i Azije. Uprkos tome što je taj problem star hiljadama godina i što se toliko pokušava rešiti nije se ništa drugo postiglo izuzev brojnih pretpostavki.

Za ono što se danas zna o Atlantidi, odnosno misteriozno nestalom kontinentu, treba zahvaliti grčkom filosofu Platonu. Kao Sokratov učenik, tokom svog naukovanja upoznao se sa učenjima starih mislilaca i tekovinama starih naroda. Logična posledica takvih znanja izazvala je želju da poseti neku od zemalja bogate kulturne tradicije. Prva zemlja koju je posetio bio je Egipat. Kako sam kaže: tamo je pošao da čuje mudrost velikih sveštenika i da se kod njih poduči astrologiji. U Heliopolisu je slušao učenje velikog sveštenika Sehinufida, a u Memfisu sveštenika Honufida. Oni su ga upoznali sa starim predanjima, govorili mu o prošlosti naše planete i o poreklu Bogova, što je na njega imalo jak uticaj. Platonov boravak u Egiptu ima i taj značaj što je upravo kod tamošnjih mudraca čuo za Atlantidu i kataklizmu u kojoj je nestala. Između ostalog, egipatski sveštenici su bili ti koji su, mnogo pre Platona, tajnu Atlantide poverili Solonu.

Od brojnih dela koje je napisao, za pitanje Atlantide značaj imaju samo dva, Timaj i Kritija. Zna se da ih je napisao pod starost, a to znači nakon boravka u Egiptu. Prema pisanju u Timaju, nekada davno iza Gibraltara u okeanu ležalo je veliko kopno koje je po dimenzijama bilo veće od Afrike i  Azije zajedno. Bilo je posvećeno Bogu Posejdonu. Prvi i ujedno njegov najmoćniji kralj bio je Atlant. U toj zemlji zvanoj Atlantida, postojala je visoka kultura, moć i bogatstvo. Glavni grad je imao brojne raskošne palate, hramove, široke ulice, kanale i u njemu je vladalo pravo blagostanje. Atlantida je bila izuzetno plodna, imala je prijatnu klimu i obilovala je raznim metalima među kojima se posebno izdvajao jedan koji se zvao arikalk. Na ostrvu su postojale reke i dva čuvena velika izvora, jedan sa toplom, a jedan sa hladnom vodom. Od životinjskog carstva najbrojniji su bili slonovi. Vladari Atlantide su uživali veliku moć i gospodarili okolnim morima i ostrvima, Vladali su i većim delom Evrope i Afrike. Velika katastrofa se desila iznenada. Dogodili su se veliki potresi i ceo kontinent je progutao okean. Od tada je more izvan Gibraltara dugo bilo neprohodno za plovidbu zbog plićaka i mulja, što je u stvari predstavljalo ostatke kontinenta. Do katastrofe je došlo 9.000 godina pre Solonovog vremena što preračunato jeste 9.560. godina pre n. e. O tome Platon u Timaju kaže: Kada je Solon putovao u Egipat, gde ga je odvela velika želja da upozna tu drevnu zemlju i njenu kulturu, put ga je odveo u grad Sais. Tu se nalazilo prastaro, veoma poznato svetilište egipatske Boginje Neit za koju su mu sveštenici rekli da je ta Boginja isto što i grčka Atena. Zbog tih veza i videći veliko Solonovo interesovanje za prošlost sveštenici su mu mnogo pričali o pradavnoj prošlosti Egipta. Pričali su mu i događaje u vezi sa Atlantidom. Naglasili su da se u njihovom hramu čuvaju stari zapisi u kojima je sve to zabeleženo. Kada se Solon vratio u Atinu, spremao se da napiše o Atlantidi poseban ep, ali nije stigao to učiniti.

Ovo je prvi antički izvor koji nas upućuje na Atlantidu, ali kada bi se naše znanje isključivo zasnivalo na Platonovim podacima to bi bilo zaista slabo uporište za neke ozbiljnije postavke. Pronađeni su i mnogi drugi izvori na raznim stranama sveta čiji je sadržaj vrlo blizak onome o čemu je pisao Platon. Solon je od Egipćana čuo ono što su znali mnogi narodi pa čak i oni sa američkog kontinenta. Kod svih se opisuje jedna blagodatna zemlja koja se nalazila usred okeana i koja je jednog dana nestala u morskim dubinama u strašnoj kataklizmi. To je bilo praćeno katastrofalnim poplavama, zemljotresima i vulkanskim erupcijama koje su u jednom kratkom periodu zahvatili našu planetu. U nekim izvorima se doslovno pominje strano nebesko telo koje je izazvalo opštu kataklizmu. Egipćani su Solonu tumačili da se takve pojave periodično javljaju i da izazivaju opšte katastrofe i pustoš. Nestanak Atlantide je samo jedna u nizu tih katastrofa, nakon kojih se život na zemlji ponovo obnavljao (apokatastaza).

Savremena nauka se u potpunosti slaže sa time da je naša planeta u daljoj prošlosti prolazila kroz nekoliko katastrofa, a koje su mogle imati upravo onakve posledice kakve se opisuju u egipatskim izvorima i predanjima drugih naroda na raznim stranama sveta. Sličan opis događaja nalazimo i u kineskim analima, kao i u predanjima Maja, Asteka i drugih američkih plemena. U staroindijskim svetim Puranama doslovno stoji da su katastrofe praćene propadanjima kontinenata i da su ciklična.

Platon nije bio jedini pisac koji je pisao o Atlantidi, mada je bio prvi. Krantor (IV vek pre n. e.) filosof koji je pripadao Staroj Akademiji i prvi izdavač Timaja, u svojim komentarima kaže da je Platonov navod u potpunosti tačan i literarno i istorijski. On je sam otputovao u Egipat, Saiskim sveštenicima, da bi potvrdio Platonove navode. Tom prilikom sveštenici su mu ispričali isto što i Platonu, a čak su mu i pokazali neke prastare stele na kojima je bila ispisana cela istorija Atlantide. Posejdonije (II vek pre n.e.) istoričar i filosof, pisao je ovako: Može se uzeti da Platonov navod nije prosta izmišljotina jer ima mnogo više razloga da se u njega poveruje nego da se odbaci. Istoričar Diodor sa Sicilije (I vek pre n.e.) piše da su Feničani ploveći na zapad otkrili Atlantidu koja je bila naseljena najcivilizovanijim narodom koji je živeo na ostrvu zapadno od Afrike na ostrvu Kern. Rimski pisac Plinije Stariji (I vek nove ere) takođe govori o Atlantidi: Priroda je potpuno menjala neke oblasti, a najbolji je svedok Atlantida gde danas leži more istog imena. Kod Prokla nalazimo podatak da je istoričar Marcel (I vek) u delu Aethiopica pisao o postojanju sedam ostrva u moru iza Gibraltara koji su bili posvećeni Prozerpini, a tri Posejdonu. Stanovnici jednog od tih ostrva su sačuvali predanje o jednom velikom ostrvu koje se zvalo Atlantida i da su njeni vladari držali vlast nad svim ostrvima. U II veku nove ere grčki istoričar Pauzanije je pisao o nekom nizu ostrva u Atlanskom okeanu koje naziva Satyrides. Rimski istoričar Elian Klaudius (170-235) donosi jednu vest za koju kaže da je preuzeo od Grka Teopompa iz IV veka pre n.e: Prilikom razgovora koji se vodio između Boga Silena i lidijskog kralja Mide, Bog mu je otkrio tajnu da je nekada davno na zapadu iza Gibraltara postojala zemlja naseljena narodom Meropa. Nad njime je vladala kraljica, takođe zvana Meropa, koja je bila ćerka titana Atlanta. Vizantijski geograf iz Aleksandrije Kosmas Indikopleustas (VI vek) je verovao da je Atlantida postojala deset pokoljenja pre Noja. Asteci su čak tvrdili da njihovi preci potiču upravo sa tog ostrva koje su oni nazivali Aztlan.

Paleogeolozi su veoma precizno izgradili teoriju o najstarijoj zemljinoj prošlosti. Prvo su postojala dve velike kopnene mase, jedna severno, a druga južno od ekvatora. Od tih prakontinenata koji su nazvani Austral i Boreal, kasnije su se stvorili veći i manji kontinenti i brojna ostrva. U južnoj hemisferi od prakopnene mase vremenom se stvorio kontinent nazvan Lemurija i on je obuhvatao današnju kopnenu masu Južne Amerike, Afrike, veći deo okeanije i Australiju. Severna kopnena masa je prerasla u drugi veliki kontinent nazvan Hiperboreja od kojeg kasnije razdvajanjem nastaju Severna Amerika, Evropa i Azija. U narednim fazama koje obuhvataju vreme od stotine milenijuma, kopnene mase su se menjale i te promene su nastale u periodičnim kataklizmama. Smatra se da je do formiranja Zemljinog izgleda u kojem je već postojala Atlantida došlo pre 75.000 godina. Poslednja velika kataklizma se desila pre oko 12.000 godina kada je nestala Atlantida, a i mnogi drugi kopneni delovi naše planete.

Donositi neki zaključak o tome kada je nastala i koliko je trajala civilizacija Atlantide je nemoguće s obzirom da ne raspolažemo, za sada još uvek, dovoljnom građom za razmatranje ovog problema, ali da je postojala u to čak ne sumnjaju više ni mnogi naučni krugovi.

 

 

Dan kad je počela istorija

 

Platon o Atlantidi govori u dva dela. U jednom, njegov brat po majci, Kritija priča učesnicima gozbe ono što je saznao o Atlantidi preko Dropida i Solona. Priča počinje upravo citatom u kojem se dolazi do godine 9.560. pre n.e. U drugom dijalogu kroz Kritijina usta govori sveštenik iz Saisa: Prema našim svetim knjigama uređenje naše države traje već osam hiljada godina. Vaši su sugrađani nastali pre devet hiljada godina. Naša država, po ovom citatu, je Egipat a prema priči koju je Solon čuo od egipatskog sveštenika, Egipat je već postojao kad je izbio rat sa Atlantidom. Novo uređenje države nastaje nakon kataklizme u osmom milenijumu, a ne u devetom, dakle 8.560. godine pre n. e. Prema samom saopštenju daju se okrugle cifre 9.000, 8.000 što nas upućuje na zaključak da se radi o približnim ciframa, isto kao kad mi kažemo, na primer, desilo se u V veku, a ne 435. godine.

Do sada nije izrađen precizniji kalendar od drevnog kalendara Maja. Uz pomoć, upravo ovog kalendara možemo odrediti tačno vreme kataklizme. Ne samo što su Asteci tvrdili da su potomci Atlantiđana već i poreklo Maja bi bilo potpuno nerazumljivo da nije postojala Atlantida. Žalosno je da danas nemamo mnogo sačuvanih spisa Maja. Ono što su učinili katolički sveštenici i konkvistadori, osvajajući novi svet, ni sa jednim zločinom se ne da meriti. Uništavali su i spaljivali sve slike i zapise koji bi nam danas bili od velike koristi. Prvi nadbiskup Meksika Don Huan de Kumaraga izdao je dekret kojim naređuje da se spali sve što se može dobaviti, a što potiče od domorodaca. Najmračnija sila srednjeg veka Katolička Crkva, počinila je rečima neopisive zločine nad čovečanstvom i to samo zbog svoje pohlepe za bogatstvom i vlašću. Ta sila, davno otpala od Isusove jevanđelske poruke, koju sama propoveda, uništavala je sve ispred sebe što joj se nije pokoravalo ili uklapalo u njen zvanični sud. Ipak, sačuvana su tri rukopisa iz kojih je progovorio stari duh Maja. Iz rukopisa, a i iz mnogih građevina koje su ostale do današnjih dana, saznajemo za jednu opsednutost ovog naroda. To je kalendarska manija koju, psihološki posmatrano, možemo okarakterisati jedino kao strah pred prolaznošću.

Dr Hans Ludendorf je proučavao astronomske natpise u hramu Sunca kod Palenke. Na ovom reljefu koji potiče iz V veka nove ere nalazi se najraniji datum, a to je 1.096.136 dana pre jednog okruglog broja, a koji su Maje pisale 9.10.10.0.0. Sideralna godina, po savremenim proračunima ima 365,25636 dana, a 3.001 sideralna godina sadrži 1.096.136,3 dana što znači da je samo tri deseta dela dana pravljena greška na svakih 3.001 godinu. Pitanje je: zašto su Maje izabrale baš 3.001, a ne 3.000 godina? To nije slučajno, a evo i zašto: taj interval je jednak 2.748 sinodičkih obrtaja Jupitera. U jednom drugom hramu, hramu Krsta, takođe kod Palenke imamo jedan novi datum. Interval između ovog datuma i najstarijeg iznosi 1.380.070 dana, a to je približno jednako sinodičkim obrtajima Marsa. 3.803 sideralne godine imaju 1.380.069,9 dana, a 1.781 sinodički obrtaj Marsa iznosi 1.380.066. Odstupanje za četiri dana je razumljivo s obzirom na ekscentričnost putanje Marsa. Datum 9.10.10.0.0. pretvoren u Gregorijanski kalendar jeste 5. februar 383. godine pre n. e. Tog dana je Sunce stajalo tačno između zvezda Antares a Scorpio i Aldebarana a Taurus.

Nulti dan A, koji je označen tako jer predstavlja apsolut, razlikuje se od običnog ili istorijskog nultog dana. Taj dan se nalazi za 13 velikih perioda, baktuna, od po 144.000 dana tj. 5.127 godina i 132 dana iza nultog dana. Po našem računanju to je 15. oktobar 3.373. godine pre n.e. Prema tome nulti dan A je 5. jun 8498. godine pre n. e. Na osnovu toga Ludendorf tvrdi:

Već samo iz ovog Palenškog natpisa sledi da su Maje poznavale sinodičku godinu i obrtajna vremena planeta s gotovo zaprepašćujućom tačnošću. Budući da sigurno nisu raspolagali nekim tačnim mernim uređajima, mora da su se posmatranja na osnovu kojih su dolazili do podataka, protezala kroz izvanredno dugo razdoblje, jer je samo na taj način bilo moguće postići, u astronomskim podacima tako visok stepan tačnosti kakav nalazimo kod njih.

Šta se zapravo dogodilo tog kobnog 5. juna 8.498. godine pre n. e. Astronom Hanzeling, izučavajuči kalendar Maja ustanovio je da su se tog dana u konjukciji našli Mlad Mesec i Mlada Venera sa Suncem i to u 13 sati. Taj dan označava i početak novog doba, odnosno ulazak Sunca u konstelaciju Raka ali to nije samo početak Ere Raka već i početak geološke sadašnjosti. Magnetna sila, poređanih nebeskih tela, u tom trenutku izazvala je opštu katastrofu na Zemlji. Došlo je do privlačenja i pada asteroida na zemlju, ali i pravog meteorskog pljuska. Magnetna sila je delovala i na pomeranje tla, tektonske poremećaje, katastrofalne zemljotrese, vulkanske erupcije, izbijanje podzemnih voda, izlivanje reka, ali i otapanje velikih naslaga snega i leda sa severne zemljine polulopte i pojavu obilnih kiša što je izazvalo veliki potop. S toga možemo razumeti sve mitove koji govore o potopu, velikoj vatri i padanju kamenja s neba u vreme velike katastrofe. Sve se to dogodilo za vreme jednog jedinog strašnog dana i jedne jedine užasne noći. Nestala je, kao što i Nekronomikon kaže, zemlja Drevnih Bogova, veličanstvenih Hramova i Uzvišene kulture. Bogovi su sručili svoj bes na generacije ljudi, a zemlju je preklila tama. Sve je palo u zaborav...

 

 

Istorija počinje u Sumeru

 

Naslov kojim započinjem ovaj deo izlaganja je naslov jedne knjige S. N. Kramera, istaknutog američkog orijentaliste, kojim se nagoveštava da su prvi podaci o brojnim religioznim institucijama, tehnikama i shvatanjima sačuvani u sumerskim tekstovima. Reč je o prvim pisanim dokumentima čije poreklo seže do trećeg milenijuma, međutim ti dokumenti, izvesno, odražavaju još starija religiozna verovanja.

Mislim da je neophodno svakom čitaocu Nekronomikona da se upozna, u osnovi, sa duhovnom tradicijom i istorijom kulture naroda Mesopotamije, jer bez uvida u ovo znanje, Knjiga Mrtvih se ne može razumeti na adekvatan način. Ovo govorim zbog toga što su se ovim tektovima, kroz istoriju, uglavnom bavili okultisti, a u današnje vreme sve se olako kvalifikuje sektaškim delovanjem. Dakle, ovde je reč o jednoj tradiciji, najstarijoj poznatoj tradiciji u kojoj su magija, religija, običaji i sveukupan život bili jedno. Pa da vidimo, šta kaže zvanična istoriografija.

Poreklo i stara istorija sumerske civilizacije još su slabo poznati. Pretpostavlja se da se narod koji je govorio sumerski, jezik koji nije semitski i ne može se objasniti ni preko jedne druge poznate jezičke porodice, spustio iz severnih oblasti i nastanio u donjoj Mesopotamiji. Sasvim je verovatno da su Sumeri potčinili starosedeoce čiji je etnički sastav još uvek nepoznat. Oni su pripadali civilizaciji koja je nazvana Obeid. Dosta rano, grupe nomada koje su dolazile iz Sirijske pustinje i govorile akadski, jedan od semitskih jezika, počele su da prodiru u severne oblasti Sumera, zaposedajući u naizmeničnim talasima sumerske gradove. Oko sredine trećeg milenijuma, pod legendarnim vođom Sargonom, Akađani su nametnuli svoju prevlast sumerskim gradovima. Međutim, još pre tog osvajanja, stvorena je sumersko-akadska simbioza koja se brzo širila posle ujedinjenja dve zemlje. Još pre 30 ili 40 godina, naučnici su govorili o samo jednoj, vavilonskoj kulturi, koja je proizišla iz spajanja te dve etničke loze. Danas se međutim svi slažu da sumerski i akadski doprinos treba proučavati odvojeno, jer je, uprkos činjenici da su osvajači usvojili kulturu pobeđenih, stvaralački genije dvaju naroda bio različit.

Te se razlike posebno dobro vide u oblasti religije. Od najdavnijih starina, karakterističan znak božanskih bića bila je tijara s rogovima. U Sumeru se, dakle, kao i svuda na Srednjem istoku, religiozna simbolika bika, potvrđena još od neolita, stalno pre­nosila, Drugim rečima, božanski modalitet definisali su snaga i prostorna transcendentnost, tj. olujno nebo kojim odjekuje grmljavina, jer je grmljavina bila poistovećena s rikom bikova. Transcendentnu nebesku strukturu božanskih bića potvrđivao je determinantni znak koji prethodi njihovim ideogramima i koji je, izvorno, predstavljao zvezdu. Prema rečnicima, pravo značenje ove odrednice jeste nebo. Dakle, svako božanstvo bilo je zamišljeno kao nebesko biće, te zbog toga Bogovi i Boginje zrače veoma jaku svetlost.

Prvi sumerski tekstovi odražavaju klasifikacijski i sistematizacijski rad koji su obavljali sveštenici. Na samom početku je trijada Velikih Bogova, koju prati trijada planetarnih Bogova. Osim toga, raspolažemo dugačkim listama božanstava svih vrsta o kojima najčešće ne znamo ništa osim imena. U praskozorju svoje istorije, sumerska religija se pokazala kao već stara. Naravno, tekstovi koji su do sada otkriveni fragmentarni su i njihovo je tumačenje izuzetno teško. Ipak, čak i na osnovu tih delimičnih obaveštenja, uviđamo da su neke religiozne tradicije upravo gubile svoja prvobitna značenja. Taj isti proces otkrivamo i kada je reč o trijadi Velikih Bogova koji sačinjavaju Anu, Enlil i Enki. Kao što to pokazuje njegovo ime (an - nebo), prvi Bog je Nebeski. On bi trebalo da bude suvereni Bog bez premca, najznačajniji u panteonu, ali već Anu predstavlja sindrom onoga što bi bilo deus otiosus (ravnodušni Bog). Aktivniji i aktuelniji su Enlil, Bog atmosfere (prostor između neba i zemlje) koji je nazivan takođe i Veliko Brdo, i Enki, Gospodar Zemlje, Bog »temelja«, za koga se pogrešno smatralo da je Bog Vode pošto se, prema sumerskom shvatanju, smatralo da Zemlja sedi na Okeanu.

Do sada nije otkriven nijedan kosmogonijski tekst u pravom smislu reči, ali na osnovu nekoliko nagoveštaja možemo rekonstruisati odlučujuće trenutke stvaranja kako su ga poimali Sumeri. Boginja Namu (Nakšir), čije se ime piše piktogramom koji označava iskonsko more, prikazana je kao Majka koja rodi Nebo i Zemlju i Pramajka koja porodi sve Bogove. Tema Iskonske vode zamišljene istovremeno i kao kosmički i kao božanski totalitet, prilično je česta u drevnim kosmogonijama. I u ovom slučaju, vodena masa je poistovećena s prvobitnom Majkom, koja je partenogenezom rodila prvi par, Nebo (An) i Zemlju (Ki), koji otelovljuju muški i ženski princip. Taj prvi par bio je do te mere sjedinjen da se stopio u hieros gamos. Iz njihove veze rodio se Enlil Bog atmosfere. Drugi fragment govori nam o tome kako se on odvojio od svojih roditelja: Bog Anu je podigao nebo uvis, a Enlil odneo sa sobom svoju Majku, Zemlju. Kosmogonijska tema razdvajanja Neba i Zemlje takođe je veoma rasprostranjena. Nalazimo je, doista, u različitim slojevima kulture. Ali je verovatno da verzije koje su zabeležene na Srednjem istoku i na Mediteranu u krajnjoj liniji potiču iz sumerske tradicije.

Neki tekstovi podsećaju na savršenstvo i blaženstvo početaka: stari dani kada je svaka stvar bila stvorena savršena... (Ep o Gilgamešu). Ipak, izgleda da je pravi Raj bio Dilmun, zemlja u kojoj nisu postojale ni bolest ni smrt. Tamo nijedan lav ne ubija, nijedan vuk ne odnosi jagnje... Niko bolesnih očiju ne ponavlja, bole me oči... Nijedan noćni čuvar ne obilazi svoj okrug... Ipak, to je savršenstvo u stvari predstavljalo zastoj. Bog Enki, Gospodar Dilmuna, uspavao se pored svoje supruge, još device, kao što je i sama zemlja bila devica. Probudivši se, Enki se sjedinio sa Boginjom Ningursag, zatim sa ćerkom koju će ona roditi, i najzad, sa ćerkom te kćeri, jer reč je o teogoniji koja se mora ispuniti u toj rajskoj zemlji. Ali zbog jedne, na prvi pogled, beznačajne neprilike dolazi do prve božanske drame. Bog jede neke biljke koje su upravo bile stvorene, međutim, trebalo je da on odredi njihovu sudbinu, odnosno da odredi njihov način postojanja i njihovu funkciju. Uvređena ovim nerazumnim činom Ningursag izjavljuje da neće više gledati Enkija pogledom života sve dok on ne umre. I stvarno, nepoznata zla muče Boga, a Njegovo postepeno slabljenje najavljuje blisku smrt. Najzad, Njegova ga supruga ipak izleči.

Ovaj mit ukazuje na obrade o čijim namerama ne možemo suditi. Tema raja, upotpunjena teogonijom, završava se dramom koja obelodanjuje zabludu i kažnjavanje jednog Boga Stvoritelja, što je propraćeno Njegovim krajnjim slabljenjem koje ga dovodi skoro do same smrti. Naravno, reč je o sudbonosnoj grešci, pošto se Enki nije ponašao u skladu s principom koji je On sam otelovljavao. A ta greška je mogla da dovede u krizu samu strukturu Njegove sopstvene tvorevine. Drugi tekstovi preneli su nam tugovanke Bogova dok su padali kao žrtve sudbine. Kasnije ćemo videti i opasnosti s kojima se susrela Inana prestupajući granice svoga suvereniteta. U Enkijevoj drami ne iznenađuje smrtna priroda Bogova, nego mitološki kontekst u kojem je ona objavljena.

 

 

Čovek i Bogovi

 

Postoje bar četiri predanja koja objašnjavaju poreklo čoveka. Ona su tako različita da se mora pretpostaviti postojanje više tradicija. Jedan mit pripoveda da su prva ljudska bića nikla iz zemlje kao trava. Prema drugoj verziji, čoveka su neki božanski radnici oblikovali od gline, zatim mu je Boginja Namu načinila srce, a Enki mu dao život. Drugi tekstovi označavaju Boginju Aruru kao stvoriteljku ljudskih bića. Najzad, po četvrtoj verziji, čovek je stvoren od krvi dva Boga Lagma koji su radi toga bili žrtvovani. Ova poslednja tema biće reinterpretirana u slavnoj vavilonskoj kosmogonijskoj poemi Enuma Eliš, a ova verzija podupire i Nekronomikon.

Svi ovi motivi su u ranim varijantama potvrđeni gotovo u celom svetu. Prema dvema sumerskim verzijama, prvobitni čovek je na neki način delio Božansku Supstancu: Životvorni Enkijev Dah, ili Krv Bogova Lagma. To znači da nije postojala nepremostiva razlika između oblika Božanskog postojanja i ljudske uslovljenosti. Tačno je da je čovek bio stvoren da služi Bogovima koje je, pre svega, trebalo hraniti i oblačiti. Kult se shvatao kao služenje Bogovima. Ipak, ako ljudi i jesu sluge Bogova, oni nisu Njihovi robovi. Prinošenje žrtve sastoji se pre svega iz ponuda i iskazivanja poštovanja. Što se tiče velikih zajedničkih gradskih praznika, odnosno, proslava povodom Nove godine ili podizanja nekog hrama, oni imaju kosmološku strukturu.

Remen Žasten naglašava činjenicu da pojam greha, element ispaštanja i ideja o jarcu pomirenja nisu potvrđeni u tekstovima. Odatle proizilazi da ljudi nisu samo sluge Bogova, nego i Njihovi podražavaoci pa, prema tome, i saradnici. Pošto su Bogovi odgovorni za kosmički poredak, ljudi treba da slede Njihove naloge jer se oni odnose na propise, na Me (dekret) koji podjednako obezbeđuju dobro funkcionisanje i sveta i ljudskog društva. Dekreti utemeljuju, odnosno determinišu sudbinu svakog bića, svakog oblika života, svakog Božanskog ili ljudskog poduhvata. Ustanovljenje dekreta obavlja se činom Namtar, kojim se određuje i objavljuje donesena odluka. Prilikom svake Nove godine Bogovi utvrđuju sudbinu dvanaest meseci koji slede. Naravno, reč je o drevnoj ideji sa kojom se susrećemo na Bliskom istoku, ali ona je prvi put jasno artikulisana u Sumeru, svedočeći o temeljnom izučavanju i sistematizacijskom radu koji su obavili Magavani (teolozi).

Kosmički poredak je neprekidno ugrožen, najpre od strane Velike Zmije koja preti da svet vrati u stanje Haosa, a potom ljudskim zločinima, krivicama i sagrešenjima, koje treba okajati i očistiti pomoću različitih obreda. Ali svet se periodično obnavija, tj. nanovo stvara (apokatastaza) praznovanjem Til (Nova godina). Sumersko ime tog praznika znači, snaga koja čini da svet oživi (til znači, živeti i oživeti, pa tako bolesnik, (o)živi, što će reći, ozdravi). Ovo je Zakon Večnog Povratka. Postojanje novogodišnjih, manje-više analognih mitsko-obrednih scenarija, potvrđeno je u bezbrojnim kulturama. Imaćemo priliku da odmerimo njihov značaj analizirajući vavilonski praznik Akitu. Scenario obuhvata hieros gamos između dva Božanstva zaštitnika grada. Predstavljaju ih Prvosveštenik ili sam vladar, koji je dobijao naziv Muža Boginje Inane i otelovljavao Dumuzija i jedna hramska robinja. Taj hieros gamos (seksualni odnos) je aktualizovao zajednicu Bogova i ljudi. Božanska energija izlivala se neposredno na grad, drugim rečima, na Zemlju i na taj način je posvećivala i obezbeđivala joj napredak i sreću u godini koja počinje.

Od praznika Nove godine još značajnije je bilo građenje hramova. To je istovremeno bilo i ponavljanje kosmogonije, jer je hram kao Božja Palata predstavljao imago mundi u pravom smislu reči. Ta ideja je drevna i veoma rasprostranjena. Naći ćemo je i u mitu o Baalu. Prema sumerskoj tradiciji, posle stvaranja čoveka, jedan od Bogova osnovao je pet gradova. On ih je izgradio na čistim mestima, dao im je imena i označio ih kao središta kulta. Kasnije, Bogovi se zadovoljavaju time da neposredno vladarima prenesu plan gradova i svetilišta. Kralj Gudea vidi u snu Boginju Nidabu, koja mu pokazuje sliku, na kojoj su navedene zvezde dobročiniteljke, i Boga koji mu pokazuje plan hrama. Modeli hrama i grada su, moglo bi se reći, transcendentalni, jer oni već postoje na Nebu. Vavilonski gradovi su svoje arhetipove imali u sazvežđima: Sipar u Raku, Niniva u Velikom Medvedu, Asur u Arkturusu, itd. To je shvatanje zajedničko za čitav drevni Istok.

Institucija kraljevstva sa svojim znamenjima, tijarom i prestolom takođe je sišla sa Neba. Posle potopa, ona je po drugi put doneta na zemlju. Verovanje u prethodno nebesko postojanje dela i institucija biće od velikog značaja za drevnu onotologiju, čiji će najslavniji izraz biti platonska doktrina o idejama. Njeno postojanje je prvi put potvrđeno u sumerskim dokumentima, ali njeno poreklo uistinu zadire u praistoriju. U stvari, teorija nebeskih modela produžava i razvija posvuda rašireno drevno shvatanje, po kojem su ljudska dela samo puko ponavljanje (podražavanje) dela koja su iznela na videlo Božanska Bića.

 

 

Mit o potopu

 

Kraljevstvo je posle potopa moralo biti ponovo doneseno sa neba, pošto je diluvijalna katastrofa bila ravna kraju sveta. Zapravo, spasilo se samo jedno ljudsko biće, koje se u sumerskoj verziji zvalo Zaisudra, a u akadskoj Utnapištim. Ali, za razliku od Noja, nije mu bilo dozvoljeno da naseli novu zemlju koja se uzdigla nad vodom. Manjeviše divinizovan, a u svakom slučaju stekavši besmrtnost, preživeli je bio prenesen u zemlju Dilmun (Zisudra), ili na ušće reka (Utnapištim). Od sumerske verzije sačuvano nam je samo nekoliko fragmenata. Pored uzdržanosti ili protivljenja nekih članova panteona, Veliki Bogovi (Drevni) odlučuju da čovečanstvo unište potopom. Navode se zasluge kralja Zisudre, skromnog, pokornog i pobožnog. Kako ga je naučio njegov zaštitnik, Zisudra čeka odluku koju donose Anu i Enlil. Tu je u tekstu velika praznina. Verovatno Zisudra dobija jasna uputstva u vezi s gradnjom arke. Posle sedam dana i sedam noći, sunce se ponovo pokazuje i Zisudra pada ničice pred Bogom Sunca, Uduom (Šamaš). U poslednjem sačuvanom fragmentu, Anu i Enlil daju mu Život Boga i Besmrtni Dah Bogova i odvode ga u mitsku zemlju Dilmun.

Tema potopa opet se javlja u Epu o Gilgamešu. Ovo slavno delo, dosta dobro sačuvano, još bolje osvetljava podudarnost sa vavilonskom pričom. Verovatno je reč o veoma starom zajednič­kom izvoru. Kao što nam je poznato još od kompilacija R. Andrea, H. Azenera i Dž. Dž. Frejzera, mit o potopu je skoro univerzalno rasprostranjen, jer njegovo postojanje je potvrđeno na svim kontinentima, mada dosta retko u Africi. Izgleda da su neke varijante rezultat njegovog širenja, pre svega iz Mesopotamije, a potom iz Indije. Isto je tako moguće da su ovim mitskim pričama dale povoda jedna ili više diluvijalnih katastrofa. Izgleda da većina mitova o potopu na neki način sudeluje u kosmičkom ritmu: stari svet, koji je nastanjivalo grešno čovečanstvo, potapa Voda, a malo vremena potom, iz vodenog haosa pomalja se novi svet.

U brojnim varijantama, potop je posledica ljudskih grehova ili obrednih grešaka, a ponekad je to naprosto posledica želje nekog Božanskog Bića da uništi čovečanstvo. U mesopotamskoj tradiciji teško je jasno utvrditi uzrok potopa. Iz nekih navoda može se naslutiti da su Bogovi doneli takvu odluku zbog grešnika. Prema jednoj drugoj tradiciji, Enlilovu srdžbu izazvala je nepodnošljiva dreka ljudi gde se vidi da se Absu (Jog Sotot, Čuvar Kapije Bezdana) uvek zbog buke, u ovom slučaju dreke mladih Bogova koji ga ometaju u spavanju, odlučuje na to da ih uništi (up. Enuma Eliš, tabl. I, 21. i dalje). Ipak, ako ispitamo mitove koji u drugim kulturama najavljuju bliski potop, utvrdićemo da su osnovni uzroci istovremeno i ljudski gresi i potpuna oronulost Sveta. Zbog same činjenice što postoji, to jest, što je živ i što stvara. Kosmos se postepeno troši i najzad propada. Stoga on mora biti iznova stvoren. Drugim rečima, potop na makrokosmičkoj lestvici ostvaruje ono što se simbolično događa tokom praznovanja Nove godine: Kraj Sveta i grešnog čovečanstva, da bi se omogućilo novo stvaranje. Na jednom drugom mestu (Ep o Atrahsasu) kaže se da Ea posle potopa odlučuje o stvaranju sedam muškaraca i sedam žena.

 

 

Silazak Inane i Dumuzija u Bezdan

 

Trijadu planetarnih Bogova čine Nana - Sin (Mesec), Utu - Šamaš (Sun­ce) i Inana - Ištar (Venera), Boginja ljubavi. Bogovi Meseca i Sunca steći će najveći značaj u vavilonsko doba. Što se tiče Inane, čiji je homolog akadska Ištar i kasnije Astarta, Ona će imati kultnu i mitološku aktuelnost s kojom ni blizu neće moći da se meri nijedna druga Boginja na Srednjem istoku. U vreme svoga vrhunca, Inana - Ištar je istovremeno bila Boginja ljubavi i rata, odnosno, upravljala je i životom i smrću, kako bi se u punoj meri iskazale Njene moći, govorilo se da je ona hermafrodit (Ištar barbata). Njen lik je bio savršeno uobličen već u sumerskoj epohi, a središnji mit o njoj predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja starog sveta. Taj mit otpočinje ljubavnom pričom: Inana, Boginja zaštitnica Ereša, udaje se za pastira Dumuzija, koji tako postaje vladar grada. Inače volela je jednog drugog ratara po imenu Enkidu, ali je Njen brat Utu nagovara da promeni mišljenje. Inana glasno obznanjuje svoju strast i svoju sreću: Ja idem radosna!... Moj Gospodar je dostojan svetog krila... Ipak, ona predoseća tragičnu sudbinu koja očekuje Njenog muža: O moj voljeni, čoveče moga srca... ja sam te povukla ka kobnoj sudbini... ti si svojim ustima dodirnuo moja, ti si pritisnuo moje usne uz svoju glavu, i zato si osuđen na zlokobnu sudbinu (Kramer, Le rite d ti mariage).

Ta zlokobna sudbina zbila se onoga dana kada je slavoljubiva Inana odlučila da siđe u Donje Kraljevstvo (Bezdan) kako bi odatle istisnula svoju stariju sestru Ereškigalu. Inana, vladarka Velikog Gornjeg Kraljevstva, podjednako želi da vlada i Donjim svetom. Ona uspeva da uđe u Ereškigalinu palatu ali, kako prođe kroz koja od Sedmoro vrata, vratar joj postepeno oduzima odelo i nakit. Inana pred svoju sestru stiže sasvim naga, to jest lišena svih svojih moći. Ereškigala upire u nju svoj pogled smrti i njeno telo postaje nepokretno. Posle tri dana, njen odani prijatelj Ninšubur, u skladu sa nalozima koje mu je Inana dala pre svog odlaska, obaveštava Bogove Enlila i Sina. Oni se, međutim, povlače. Ušavši u Zemlju mrtvih, oblast kojom vladaju nepovredivi zakoni, Inana je htela da se bavi zabranjenim stvarima, kažu Oni. Enlil ipak pronalazi nekakvo rešenje: On stvara dva glasnika i šalje ih u Donji svet snabdevene hranom i vodom života. Lukavstvom, oni uspevaju da ožive leš koji je bioobešeno neki klin. Taman kad se Inana spremila da se popne, Sedam sudija Donjeg sveta (Anunaki) zadržaše je govoreći: Ko je, ikada, sišao u Donji svet i odatle se vratio bez gubitka? Ako Inana želi da se iz Donjeg sveta vrati gore, neka obezbedi zamenika!

Inana se vraća na zemlju, a prati je gomila Demona Gala. Oni treba da je ponovo dopreme u Donji svet ukoliko im ne preda u zamenu neko drugo Božansko Biće. Demoni su najpre pokušali da se dočepaju Ninšubura, ali ih Inana sprečava. Oni zatim svi kreću ka gradovima Umi i Bad-Tibiru. Prestrašena, Božanstva zaštitnici tih gradova bacaju se u prašinu kraj Inaninih nogu, pa Boginja, smilovana, odlučuje da traži dalje. Najzad, svi dolaze u Ereš. S iznenađenjem i gnevom Inana otkriva da je Dumuzi, umesto da je oplakuje, bogato odeven i samozadovoljan seo na Njen presto, reklo bi se, kao jedini gospodar grada. Ona ga prostreli jednim okom - okom smrti! Ona mu izgovori jednu reč - reč beznađa! Ona vrisnu na njega - vriskom osude! Evo ga, reče Demonima, vodite ga!

Dumuzi umoljava svoga devera, Boga Sunca Utua, da ga pretvori u zmiju i beži ka prebivalištu svoje sestre Geštinane, a zatim ka svom toru s ovcama. Tu ga Demoni hvataju, muče i odvode u Donji svet. Zbog jedne praznine u tekstu ne možemo da doznamo epilog. Najverovatnije je da Ereškigala, smilovavši se na Dumuzijeve suze, ublažava njegovu tužnu sudbinu odlučujući da on u Donjem svetu provede samo pola godine, a da ga tokom druge polovine zameni njegova sestra Geštinana. (Kramer, Le rite d ti mariage, str. 144).

Isti je mit, ali uz nekoliko značajnih razlika, ispričan u akadskoj verziji Ištarinog silaska u Donji svet. Pre objavljivanja prevoda sumerskih tekstova, moglo se verovati da Boginja u Zemlju bez povratka kreće posle Tamuzove smrti, upravo zato da bi ga vratila nazad. Neki elementi, kojih nema u sumerskoj verziji, ohrabruju slično tumačenje. Na prvom mestu, to su užasne posledice Ištarinog zatočeništva, koje akadska verzija naglašava: kada je Boginja iščezla, potpuno je prestala ljudska i životinjska reprodukcija. Ta bi se nesreća mogla shvatiti kao produžetak prekida hieros gamos između Boginje ljubavi i plodnosti i Njenog voljenog muža Tamuza. Katastrofa je bila kosmičkih razmera i u akadskoj verziji gde Veliki Bogovi, užasnuti zbog predstojećeg nestanka Života, moraju da se umešaju kako bi oslobodili Ištar.

U sumerskoj verziji iznenađuje psihološko, to jest ljudsko objašnjenje osude Dumuzija: na izgled, sve se objašnjava Inaninom srdžbom pošto pronađe svoga muža kako u sjaju sedi na Njenom prestolu. To romaneskno objašnjenje po svoj prilici prikriva jednu još stariju ideju: smrt obredna, pa prema tome i povratna, neizbežno prati svaki čin stvaranja ili rađanja. Kraljevi i Prvosveštenici Sumera, kao i akadski kasnije, otelovljuju Dumuzija u hieros gamos s Inanom. U tom slučaju, iza priče koju prenosi sumerski tekst, treba zamisliti misteriju koju utemeljuje Inana s ciljem da se obezbedi ciklus opšte plodnosti. U Gilgamešovom prezrivom odgovoru Ištari kada mu ona ponudi da postane Njen muž, možemo prepoznati aluziju na tu misteriju gde on podseća Ištar da je upravo Ona naredila godišnja tugovanja za Tamuza. Ali te su tugovanke bile obredne: osamnaestog dana meseca tamuza (period znaka Raka 21.juni - 22.juli) oplakivan je silazak mladog Boga u Donji svet, iako se znalo da će se On popeti posle šest meseci.

Tamuzov kult je prisutan gotovo širom Srednjeg istoka. U šestom veku, Jezekilj (7:14) žestoko napada jerusalimske žene koje jadikuju na samim vratima hrama. Tamuz najzad uzima dramatično i elegično obličje mladih Bogova koji umiru i oživljavaju svake godine. Njegov sumerski prototip verovatno je imao složeniju strukturu: kraljevi koji su ga oličavali, pa prema tome i delili njegovu sudbinu, svake su godine proslavljali ponovno rađanje Sveta. Ali da bi Svet mogao biti ponovo stvoren, on najpre mora da bude uništen. Prekosmogonijski Haos takođe podrazumeva obrednu smrt kralja i njegov silazak u Donji svet. Kosmički dualni modaliteti život-smrt, haos-kosmos, jalovost-plodnost u stvari predstavljaju dva momenta istog procesa. Ta misterija, koju je čovek shvatio posle otkrivanja zemljoradnje, postaje princip jedinstvenog objašnjenja sveta, života i ljudske egzistencije; ona transcendira dramu vegetacije, jer podjednako upravlja kosmičkim ritmovima, ljudskom sudbinom i odnosima s Bogovima. Mit pripoveda o neuspehu Boginje ljubavi i plodnosti da osvoji Ereškigalino kraljevstvo, to jest da uništi smrt. Prema tome i ljudi, kao i neki Bogovi, moraju da prihvate smenjivanje života i smrti. Dumuz - Tamuz nestaje da bi se opet pojavio posle šest meseci. To smenjivanje, periodično prisustvo i odsustvo Boga, bilo je pogodno za stvaranje misterija vezanih za spasenje ljudi, za njihov zagrobni udes. Uloga Dumuzija - Tamuza, koga obredno otelotvoruju sumersko-akadski kraljevi, bila je značajna jer je upravo on ostvarivao približavanje između modaliteta Bogova i ljudi. Posle toga, svako se ljudsko biće moglo nadati da će uživati povlasticu koja je do tada pripadala samo kraljevima.

 

 

Sumersko akadsko stapanje

 

Većinu sumerskih gradova-hramova ujedinio je Lugalzagisi, vladar Ume, oko 2375. g.pne. To je prva manifestacija ideje carstva, koja nam je poznata. Jednu generaciju kasnije, poduhvat je, ovaj put uspešnije, ponovio akadski kralj Sargon. Sumerska civilizacija je, međutim, sačuvala sve svoje strukture. Promena se odnosila jedino na kraljeve gradova-hramova. Oni su priznali da su podanici akadskih osvajača. Sargonovo carstvo se raspalo posle jednog veka, posle napada Guta, varvara koji su kao nomadi lutali oblašću gornjeg Tigra. Od tada, istorija Mesopotamije kao da se ponavljala: političko jedinstvo Sumera i Akada uništili su varvari spolja, a ove su, opet, oborile unutrašnje pobune.

Tako je prevlast Guta trajala samo jedan vek, a tokom sledećeg veka (oko 2050.-1950.g.pne.) vlast su preuzeli kraljevi III dinastije iz Ura. U tom periodu sumerska civilizacija je došla do vrhunca. Ali, to je istovremeno i poslednje ispoljavanje moći Sumera. Kraljevstvo, koje su sa istoka napadali Elamiti, a sa zapada Amoriti koji su dolazili iz sirijsko-arapske pustinje, srušilo se. Duže od dva veka, Mesopotamija je ostala podeljena na nekoliko država. Tek oko 1700. godine pne. Hamurabi, amoritski vladar Vavilona, uspeo je da nametne jedinstvo. On je središte carstva pomerio ka severu, u grad čiji je bio vladar. Na izgled svemoćna dinastija koju je osnovao Hamurabi, vladala je manje od jednog veka. Drugi varvari, Kasiti, nadiru sa severa i počinju da prete Amoritima. Oko 1585. godine pne. oni konačno pobeđuju. Četiri veka ostaće gospodari Mesopotamije.

Prelazak gradova-hramova u gradove-države i u carstvo predstavlja pojavu od velikog značaja za istoriju Srednjeg istoka. Za naše istraživanje važno je imati u vidu da je sumerski, premda oko 2000. g.pne. više nije bio govorni jezik, još tokom petnaest vekova ostaće obredni jezik, ali i jezik nauke. Dakle, istu sudbinu kao i drugi obredni jezici: sanskrit, hebrejski, latinski, staroslovenski. Sumerski religiozni konzervativizam naslediće akadska struktura. Najviša trijada ostala je ista: Anu, Enlil, Ea (Enki). Astralna trijada je delimično preu­zela semitska imena za odgovarajuća božanstva: Mesec - Sin (što potiče od sumerskog Suen), Sunce - Šamaš, sjajna planeta Venera - Ištar (Inana). Donjim svetom i dalje vladaju Ereškigala i Njen muž Nergal. Za ostvarenje retkih promena, nametnutih potrebama kraljevstva, kao što su na primer bili prenošenje religioznog primata u Vavilon i zamenjivanje Enlila Mardukom, bili su potrebni čitavi vekovi. Što se tiče hrama, u opštem uređenju ništa se suštinsko nije promenilo od doba Sumera, osim veličina i broj građevina.

Ipak, doprinosi semitske religioznosti, nadovezuju se na prethodne strukture. Ukažimo pre svega na dva nacionalna Boga, vavilonskog Marduka i, kasnije, asirskog Asura koji su uzdignuti na položaj univerzalnih Božanstava. Podjednako je važan i značaj koji u kultu zadobijaju lične molitve i psalmi pokajanja. Jedna od vavilonskih molitvi upućena je svim Bogovima, čak i onima za koje molitelj ponizno priznaje da ih ne poznaje.

O! Gospode, veliki su moji gresi!
O, Bože koga ne poznajem, veliki su moji gresi!
O, Boginjo koju ne pozna­jem, veliki su moji gresi!
Čovek ništa ne zna.
On ne zna čak ni da li greši ili dobro čini.
O! Gospodaru moj, ne odbacuj slugu svoga!
Mojih grehova je sedam puta sedam.
Izbavi me od grehova!

U psalmu pokajanja molitelj priznaje da je grešan i na sav glas priznaje svoje grehe. Ispovest je propraćena određenim obrednim gestovima: klečanjem, padanjem ničice i obaranjem nosa (saginjanjem glave).

Veliki Bogovi Anu, Enlil i Ea postepeno gube prevlast unutar kulta. Vernici se radije obraćaju Marduku ili astralnim Božanstvima, Ištar i, naročito, Šamašu. Vremenom, Šamaš će postati univerzalni Bog bez premca. Jedna himna objavljuje kako Boga Sunca svuda obožavaju, čak i stranci. Šamaš brani pravdu, kažnjava zločince i nagrađuje pravedne. Naglašava se numenalan (veličanstven) karakter Bogova: Oni izazivaju užasan strah, pre svega svojim zastrašujućim sjajem. Smatralo se da je svetlost atribut u prvom redu Božanstva i da kralj i sam zrači svetlošću u onoj meri u kojoj deli Božanske osobine.

Druga odlika akadske religiozne misli jeste proricanje. Uočljivo je takođe umnožavanje magijskih praksi i razvijanje okultnih disciplina pogotovo astrologije, koje će kasnije postati široko prihvaćene u celom azijskom i mediteranskom svetu.

Ukratko, za semitski doprinos karakterističan je značaj koji se pripisuje elementu ličnog u religioznom iskustvu, kao i uzdizanje nekoliko Božanstava na najviši položaj. Ta nova i veličanstvena mesopotamska sinteza ipak predstavlja tragičnu viziju ljudskog postojanja.

 

 

Sudbina Bogova

 

Na žalost, mi ne znamo obredni kontekst mesopotamske inicijacije, pretpostavljamo da je ona postojala. Inicijacijsko značenje traganja za besmrtnošću može se prepoznati u specifičnoj strukturi iskušavanja kroz koja prolazi Gilgameš, ali nam je potpuno nepoznata predistorija eventualnog inicijacijskog scenarija koji bi se podrazumevao u Gilgamešovim dogodovštinama.

S punim pravom naglašavali smo činjenicu da je akadska religiozna misao isticala čoveka u prvi plan. Na kraju krajeva, priča o Gilgamešu postaje egzemplarna; njome se obznanjuje nestalnost ljudske uslovljenosti, nemogućnost, čak i za samo jednog junaka, da se stekne besmrtnost. Čovek je stvoren smrtan i stvoren je jedino da bi služio Bogovima. Ova pesimistička antropologija bila je uobličena već u Enuma Elišu. Nalazimo je takođe i u drugim važnim religioznim tekstovima. Knjiga Razgovor gospodara i sluge deluje kao ishod nihilizma otežanog još i neurozom: gospodar čak i ne zna šta želi. On je opsednut ispraznošću svih ljudskih napora: Popni se na humku starih ruševina i prošetaj uzduž i popreko. Pogledaj lobanje nekadašnjih ljudi i one iz naših dana. Ko je zločinac, a ko ljubazni čovekoljubac?

Drugi jedan slavni tekst, Dijalog o ljudskoj bedi, koji je nazvan i Vavilonski propovednik, još je u većoj meri prožet očajem. Da li ponosni lav, dok se hrani najboljim mesom, prinosi na žrtvu tamjan kako bi umirio zlovolju svoje Boginje? A ja, opet, da li sam propustio da prinesem žrtvu Bogu? Ne, ja sam molio Bogove, prinosio sam predviđene žrtve Boginjama...(red 51 i dalje).Od svoga detinjstva, ovaj pravednik se trudio da shvati božju misao; ponizno i pobožno, tražio je Boginju. Ipak, Bog mi je doneo nemaštinu umesto bogatstva (red 71 i dalje). Naprotiv, bogatstvo je sakupio zločinac i bezbožnik (red 236). Gomila veliča govor nekog viđenog čoveka umešanog u zločin, ali ponižava skromno biće koje nije činilo nasilje. Zločinac je opravdan, a progoni se pravednik. Razbojnik dobija zlato, a slabog more glađu. Moć rđavih raste, a slabi propadaju i nejaki stradavaju (red 267 i dalje).

Ovo beznađe proističe ne samo iz razmišljanja o ništavnosti ljudskog postojanja, već i iz iskustva o sveopštoj nepravdi: zločinci trijumfuju, na molitve nema odgovora; Bogovi izgledaju nezainteresovani za ljudske poslove. Počev od II milenijuma, slične duhovne krize izbijače i na drugim mestima (Egipat, Izrael, Indija, Iran, Grčka), ali s različitim posledicama, jer će odgovori na ovu vrstu nihilističkog iskustva biti davani zavisno od religioznog duha svojstvenog svakoj kulturi posebno. Ali u mesopotamskoj mudrosnoj književnosti, Bogovi neće uvek biti ravnodušni. Jedan tekst prikazuje telesne i duševne patnje nekog nevinog čoveka. To je istinski pravednik koji, izgleda, pati zato što mu ne pomaže nijedno Božanstvo. Bezbrojne bolesti učinile su da on bude prekriven sopstvenim izmetom. Njegovi su ga već bili oplakali kao mrtvog, kada mu niz snova objavi da će ga spasti Marduk. Kao u nekom ekstatičnom zanosu, on sam vidi kako Bog poražava Demone smrti i potom iz njegovog tela čupa bolove kao što bi otrgao neku biljku. Pošto mu se vratilo zdravlje, pravednik najzad zahvaljuje Marduku obredno prolazeći kroz dvanaest vrata njegovog hrama u Vavilonu.

Na kraju, ističući čoveka u prvi plan, akadska religiozna misao naglašava granice ljudskih mogućnosti. Pokazuje se da je granica između ljudi i Bogova nepremostiva. Pa ipak, čovek nije osamljen u sopstvenoj samoći. Pre svega, on učestvuje u duhov­nom elementu koji se može smatrati Božanskim; to je njegov duh, Ilu (dosl. Bog). Zatim, on se nada da će pomoću obreda i molitvi zadobiti Božji blagoslov. I najvažnije, on zna da predstavlja deo univerzuma objedinjenog homologijama: on živi u gradu koji predstavlja imago mundi, čiji hramovi i Zigurati predstavljaju središte sveta i, prema tome, osiguravaju komunikaciju s Nebom i Bogovima. Vavilon je bio Bab Ilani, (Kapija Bogova), jer su upravo tu Bogovi silazili na Zemlju. Mnogi gradovi i svetilišta dobijali su naziv veza između Neba i Zemlje. Drugim rečima, čovek nije živeo u zatvorenom svetu, odvojenom od Bogova, potpuno izdvojenom od kosmičkih ritmova. S druge strane, složeni sistem korespondencija Neba i Zemlje istovremeno je omogućavao razumevanje zemaljskih realiteta i njihov uticaj preko raspektivnih nebeskih prototipova. Evo jednog primera: pošto je svakoj planeti odgovarao neki metal ili neka boja, sve što je bilo obojeno nalazilo se pod uticajem neke planete. Ali, svaka planeta je pripadala nekom Bogu, koga je, usled same te činjenice, predstavljao odgovarajući metal. Prema tome, smatralo se da je čovek pod zaštitom nekog Boga ako obredno upotrebljava neki metalni predmet ili poludragi kamen određene boje.

Najzad, brojne tehnike proricanja, od kojih je većina bila razvijena u akadsko doba, omogućavale su da se dozna budućnost. Smatralo se, prema tome, da je izvesne nezgode moguće izbeći. Raznovrsnost tehnika i značajan broj pisanih tekstova koji su stigli do nas svedoče o ugledu koji je gatanje uživalo u svim društvenim slojevima. Najrazvijeniji je bio metod ispitivanja utrobe žrtve. Manje skup metod sastojao se iz toga da se u vodu izlije malo ulja, ili obrnuto i da se potom protumače znaci koji su se mogli pročitati iz različitih oblika koje bi stvarale te dve tečnosti. Astrologija, razvijena posle drugih tehnika, upražnjavana je naročito u krugovima oko vladara. Što se tiče tumačenja snova, ono je, već od početka drugog milenijuma, bilo upotpunjeno sredstvima za otklanjanje kobnih predznaka pomoću bajanja.

Sve tehnike proricanja oslanjale su se na otkrivanje Znakova koji bi potom bili tumačeni u skladu sa određenim tradicionalnim pravilima. Pokazalo se, dakle, da svet ima određene strukture i da njime vladaju zakoni. Odgonetanjem Znakova doznavala se budućnost, drugim rečima, gospodarilo se vremenom, jer predviđani su događaji koji će se ostvariti tek posle određenog vremenskog razdoblja. Pažnja koja se pridavala Znakovima dovela je do otkrića stvarne naučne vrednosti. Neka od tih otkrića kasnije će preuzeti i usavršiti Grci. Vavilonska nauka je, međutim, ostala tradicionalna nauka u tom smislu što je naučna svest zadržala totalitarnu strukturu, što znači da su se podrazumevale određene kosmološke, etičke i egzistencijalne pretpostavke.

Oko 1500. godine pne. je, izgleda, konačno bila završena stvaralačka epoha mesopotamske misli. Tokom sledećih šest vekova, intelektualnu aktivnost su, čini se, potisnuli erudicija i kompilacijski radovi. Ali zračenje mesopotamske kulture, potvrđeno od najstarijih vremena, nastavlja se i povećava. Ideje, verovanja i tehnike mesopotamskog porekla kruže od zapadnog Mediterana do Hindukuša. Značajno je što vavilonska otkrića, koja će postati široko poznata, manje-više neposredno u sebi sadrže veze Nebo-Zemlja, ili makrokosmos-mikrokosmos.

 

 

Šotenerom

Uputstva za razumevanje Knjige Mrtvih

 

Knjiga sadrži niz mitova, ako ih tako mogu nazvati, i rituala koji omogućavaju da se opstane u mračnim danima magije i okultizma, za koje se kaže da će uskoro doći. Prizivanja, Isterivanja, Vezivanja (zaklinjanja) i Spaljivanja koja se nalaze u Nekronomikonu prevedeni su na engleski, a sada, i na srpski jezik, premda ne u potpunosti jer originalni tekstovi u pojedinim obredima imaju moćnije dejstvo, pa sam ih ostavio u izvornom obliku. Takođe, pojedini delovi nisu prevedeni u potpunosti sa originalnih tablica jer su mnoge od njih pronađene sa naprslinama ili bez delova, te stoga njihov prevod, usled oštećenja, nije bio moguć, ali su uz pomoć kasnijih spisa na arapskom, starogrčkom ili latinskom jeziku ovi tekstovi upotpunjeni. Zbog toga nije moguće garantovati potpunu izvornost prevoda pojedinih bajalica i drugih delova knjige.

 

Knjiga Crne Zemlje i Knjiga Mrtvih Imena

 

Kodeks Šotenerom počinje sa uvodnim tekstom Knjiga Crne Zemlje, nepoznatog arapskog pisca. U engleskim fragmetarnim verzijama Nekronomikona ovaj tekst je naslovljen kao Svedočanstvo Ludog Arapina, a kod Lavkrafta on čak dobija ime Abdul Alhazred i svoje mesto boravka, Damask u kojem je 730. godine n.e. napisao to svoje svedočanstvo. U izvornom rukopisu, koji jeste arapski, autor nigde ne ostavlja svoje ime, niti bilo kakve datume. Spominje na jednom mestu samo ime svojeg sela Bet Durabija u kome je rođen, a o nazivu spisa on sam kaže (1. knjiga P10): Ovo je Knjiga Mrtvih, Knjiga Crne Zemlje koju prenosim... Dakle imamo prvi naziv koji upućuje na ime celokupnog spisa i naziv ovog koje upravo piše. Slično naslovljavanje knjiga se ponavlja kasnije i kroz ostale spise. Knjiga Crne Zemlje jeste, u svojoj formi, uvodnik nakon kojeg se nastavlja Knjiga Mrtvih Imena. I tu je kraj ovog spisa jer arapin nije završio svoju knjigu. Da li ga je smrt sprečila u tome, ili ga je proždrao neki od Demona, kao i čarobnjaka Ben Martua, kako je i sam opisao, ostaje za nas nepoznanica. Ovo je i razlog zašto nemamo jedinstvenu knjigu Šotenerom u pisanoj istoriji, već samo zbornike spisa objedinjene kao Nekronomikon.

Svedočanstvo Ludog Arapina, prvi i drugi deo, kao nazivi koji se pojavljuju u engleskim verzijama nisu autentični, a što se tiče imena koje se pojavljuje kod Lavkrafta, moglo bi se reći da je ono izmišljeno, s obzirom da je Lavkraft pisac horor priča i da je svojom stilizacijom Nekronomikona uneo mnogo pometnje u ovaj tekst, težeći književnom spektakularizmu. Tačno je da na nekim mestima pisac za sebe kaže da su ga mnogi nazivali ludakom, zbog onoga što je radio ili govorio, pa otuda možda ideja redaktora engleskih verzija da ove prve dve knjige naslove ovako.

Ono što bi još trebalo istaći je da autor govori kako ovo pisanje postaje užasno za njegovu dušu i verovatno zbog toga u obe knjige na početku ima dosta delova u kojima se ponavlja i kazuje stvari koje je već rekao u prethodnim poglavljima, kao da je zaboravio pa ih ponovo kazuje ili, možda, da bi istakao njihovu važnost. Inače, prepune su zagonetki, misterija i delova raznih prizivanja. Pokušaj da se uđe u trag ovom arapinu, da se utvrdi njegovo poreklo ili kraj nemogući su jer za to nema nikakvih pisanih svedočanstava. Možemo samo da pretpostavljamo kakva li je užasna sudbina snašla ovog mudraca plemenitih namera.

Drugi problem koji se javlja je taj što se Redaktor susretao sa čestim pojavama prepisivačkih grešaka. Takođe, kad kad se učini, a može biti i da je slučajnost, pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom u kojem je tekst bio pisan. Svakako ne možemo reći kada je ovaj materijal nastao i teško je utvrditi njegovu starost s obzirom da je to skup više spisa, stoga postavljanje pitanja u stilu: šta je starije, kokoška ili jaje, ne bi nas nikuda odvelo. Na primer u Knjizi Zemlje Mrtvih (Magan), finalni deo, u gotovo identičnoj formi, možemo čitati i u Haldejskim Proročanstvima Zaratustre. Ili kao ovaj primer: I zato ne silazi dole u Svet tamom obliven , više deluje kao da je pisan u doba stare Grčke nego u vreme Zaratustre. Ove stvari treba ostaviti naučnicima. Etimologija reči je veoma važna, ali mi zaista ne znamo kako su Sumeri govorili, kako su Asirci, Akađani i Vavilonci preneli taj jezik, pa sve dalje kroz istoriju Kopti, Jevreji, Arapi, Grci, Latini... Možda su baš Mandeanci, koji i danas govore svojim drevnim jezikom, najbliži sumerskom izvoru, jer je i njihova religija upravo to drevno nasleđe, mada nadgrađeno, što arapskom što judeohrišćanskom tradicijom.

 

Knjiga Tajni

 

Knjiga Tajni sadrži niz praktičnih uputstava od onih za vršenje obreda i recepata za spravljanje raznih smeša do uputstva za izgradnju hrama. Drugi deo ovog spisa sadržajno je sličan prvim dvema knjigama s tim što je više filosofskiji, što navodi na zaključak da možda ne pripadaju istom autoru, već su verovatno kasnija interpretacija.

 

Knjiga Zemlje Mrtvih

                     

Knjiga Zemlje Mrtvih, izvorno se naziva Magan, jer tekst dolazi iz misteriozne zemlje Magan u koju je običnim smrtnicima ulaz zabranjen i koja leži na krajnjem zapadu od zemlje Sumera. U ovaj spis je dodat i jedan deo iz knjige Enuma Eliš (Sumerska Knjiga Stvaranja Sveta i Čoveka) u kojoj se govori o Inaninom (Ištar) silasku u Bezdan. Za ceo tekst se čini kao da je nepotpun, a i opis Inaninog silaska u Bezdan prilično odstupa od verzije u knjizi Enuma Eliš.

 

Knjiga Prizivanja i Knjiga Pedeset Imena

 

Knjigu Prizivanja ne treba mnogo objašnjavati. To je Grimoar Nekronomikona, koji sadrži obrasce (formule) rituala zazivanja, pečate i šemu izvođenja obreda. Ova knjiga predhodi spisu Knjiga Pedeset Imena koja predstavlja pedeset posebnih Moći Boga Marduka koji je pobedio Haos. Zanimljivo je to da ova Imena dolaze iz knjige Enuma Eliš, u kojoj se govori da Stari Bogovi dodeljuju ovih pedeset Imena Marduku kao titule, koje su ujedno i Moći, kao znak Njihove zahvalnosti za Njegovu borbu protiv Zla. Postoji Pečat (Sigil) za svako od Imena i Reč Moći kojom se Ona zaziva.

 

Knjiga Duhova Zemlje

 

Još jedna knjiga koja se nalazi u Kodeksu Zag Nehar, a pripada po svojoj datosti Nekronomikonu je Knjiga Duhova Zemlje. Sastoji se iz tri celine: Knjiga Duhova Kovitlajućih Sila, Knjiga Lutajućih Duhova Zemlje i Knjiga Duhova oblasti između Zemlje i Neba. Niko ne može ući ni u jednu zonu, odnosno proći Nebesima Starih Bogova, a da prvo ne prođe kroz Oblast kojom vladaju Duhovi Zemlje i Oblast između Neba i Zemlje, niti da dosegne Nepregledna Prostranstva iza Sedam Nebesa (zone Neptuna, Urana i Plutona i zone udaljenih Zvezda) kojima vladaju Drevni Bogovi.

 

Knjiga Ulaza

 

Jedinstvena Knjiga Ulaza nema svoju kopiju u okultnoj književnosti niti se u nekim drugim formama pojavljivala, i prikazi magijskih pečata i simbola su nešto sasvim novo u odnosu na sve što se pojavljuje na savremenoj okultnoj sceni, premda postoje izvesne sličnosti sa raznim prikazima nastalim u starim arapskim tekstovima u poslednjem milenijumu. Isto tako, neki od simbola koji se nalaze u ovoj knjizi verovatno su bili prepisani u kasnije Mandeanske i Demiotske tekstove, koji su svakako mnogo mlađi od Sumerskih Obreda. Uopšte, pojava ovih pečata je sasvim neobična i gotovo nadprirodna.

Knjiga Ulaza je zaista sistem samoinicijacije u planetarne sfere, zone vladavine Bogova, koja omogućava penjanje stepenicama Zigurata (Kula Svetlosti). Nije mnogo toga objavljeno potencijalnom kandidatu za inicijaciju, izuzev informacija o tome kako ove Kapije rade i šta se iza njih može pronaći tamo. Obavezno, prilikom prolaska kroz jednu Kapiju, treba sačuvati dobijenu Reč, koja je Ključ za otvaranje sledeće Kapije. Ove Reči treba čuvati kao Svetu Tajnu, tako što treba napraviti tajno pismo koje niko od drugih ljudi ne može razumeti. Na isti način treba u Knjigu Tajni Magavana (knjiga maga koju sam piše) napisati opis svakog iskustva i događaja prilikom obrednih radnji.

Knjiga sadži Prizivanje Sedam Kapija Nebesa, čist tekst koji treba da posluži magavanu da na pravilan način pristupi svakoj od Nebeskih Kapija. Prizivanje Boga Vatre koje sledi je prilično problematičan tekst jer je mešavina grčkih i sumerskih fraza. Verovatno je da izvorni tekst na sumerskoj tablici ne postoji u celini i moguće je da je dopunjen kasnijim tekstom, ne zna se od koga. Za Prizivanje Stražara, koje dolazi na kraju ovog teksta, trebalo bi reći nekoliko reči o samom nazivu rase Stražara. Ponekad se nazivaju Čuvarima, a naći će se i sinonim Posebna Rasa. Ova bića su isto što i Anđeli ili Anđeli Čuvari, a u zapadnoj literaturi često se spominju kao Egregori.

 

Knjiga o Sedam Nebesa

 

Knjiga o Sedam Nebesa, kao što i sam naziv kaže, govori o Sedam Nebesa koja okružuju Zemlju i daje opis Njihovih osobina. Svakim od Nebesa vlada jedno Staro Božanstvo, a nastanjuje ih mnoštvo Duhova i Demona sa svojim Starešinama i svi Oni imaju svoje Ime i Pečat, svoj Broj i osobine i oblast kojom upravljaju. Ova Nebesa su zone planeta, Sunca i Meseca, odnosno sfere njihovog kretanja, posmatrajući geocentrično, dakle sa Zemlje. Zbog toga je poznavanje astrologije, barem u osnovi, ovde neophodno.

U ovom spisu prikazani su samo Bogovi Nebesa i delimično grimoari ostalih Bića Svetla, dok grimoari Bića Tame nisu prikazani u Kodeksu Nekronomikona kako čitaoc ne bi došao u iskušenje da bez predhodnog znanja i adekvatne pripreme započne rad na prizivanju ovih duhovnih sila. Rad na prizivanju je veoma opasan i sa nesagledivim je posledicama po onoga ko bi se, nepripremljen, usudio da se upusti u takve avanture.

Kodeks Zag Nehar sadrži kompletne grimoare svih duhovnih Bića čije je predstavljanje odobreno od Njih samih. Prizivanje ovih Bića zahteva uvek adekvatnu žrtvu, a mnogi od Njih zahtevaju i sklapanje izvesnih sporazuma u zamenu za ono što daju magavanu. Najčeće to taže Demoni Tame i Njihove Starešine i mnogi od Njih izričito zabranjuju da se o Njima govori i da se Njihova imena i Pečati zapisuju. Zbog toga je veoma malo Crnih grimoara i prilično su siromašni u podacima koje pružaju. Zapravo, jedino što bi aspirant mogao učiniti uz pomoć Nekronomikona je da prizove Moći Pedeset Imena Marduka, što je potpuno bezopasno, a i uslov da se krene bilo gde dalje. Sve drugo nije moguće, sem da se upute molitve i pohvalne pesme Bogovima. Ovo je učinjeno zbog vaše bezbednosti i bezbednosti generacija.

 

Knjiga Isterivanja

 

Knjigu Isterivanja, koja se izvorno naziva Maklu, ne treba objašnjavati, jer ona sadrži nekoliko bajalica Isterivanja, a samim čitanjem se vidi njihova namena. Možda je zanimljivo napomenuti da je ova knjiga unela veliku zbrku među zapadne egzorciste u vreme kad se pojavila.

 

Knjiga Užasa

 

Knjiga užasa, odnosno Urilia, kako se drugačije naziva je jedini tekst za koji se ne može reći da je izvorno sumerski, jer za to nema nikakvih dokaza u pisanim tekstovima, ali je svakako tekst koji nosi sa sobom elemnte sumerske tradicije. Grimoar koji je ovde prikazan sreće se u mnogim magijskim spisima starog i srednjeg veka. Ovo je potpuno demonska knjiga namenjena obožavaocima Drevne Zmije Tiamat i Njenim saučesnicima u Zlu. Sledbenici ove knjige, zaista su Zli Crni Čarobnjaci, vladari nad mnogim nezamislivim moćima Tame. I svakako, protivnici su ustrojstva ljudske civilizacije.

 

Knjiga Crnih Obreda

 

Knjiga Crnih Obreda upozorava čitaoce na opasnosti od Crne Magije i uopšte opasnosti koje vrebaju s druge strane. Pisali su je drevni Skriveni Sveštenici koji poznaju sve moći. Ovde je dato samo ono što je od Skrivenih Sveštenika odobreno. Crni Obredi su delimično opisani, ali nisu napisani, i kao što pisac kaže, "i neće biti". Zabranjeno je od strane Skrivenih Sveštenika da se bilo šta o Njima govori, da se spominju Njihova imena i opisuju Njihovi obredi. Aspirant koji krene ovim Putem i postane Magavan, znaće kako i gde da Ih potraži.

 

 

Izgovor originalnih tekstova

 

Ne možemo Biti potpuno sigurni kako su Sumeri, Asirci, Akađani i Vavilonci govorili, ali može biti korisno proučiti postojeće studije o ovim narodima, uključujući prevode glinenih pločica koje su nastajale svuda po Mesopotamiji.

Sumerski jezik je bio jezik kojim se govorilo u drevnom Sumeru, južnoj Mesopotamiji (današnji Irak). To je bila najstarija civilizacija poznata modernom čoveku i trajala je preko 3000 godina. Između 2. i 3. milenijuma pre nove ere, sumerski jezik, kao govorni jezik je zamenjen akadskim, ali je ostao u upotrebi kao sveti, obredni jezik do, otprilike 1. veka nove ere. Bio je zaboravljen do 19 veka, kada su se naučnici zainteresovali za dešifrovanje pronađenih tablica na arheoloskim iskopinama u Iraku.

Sumersko pismo se, u ranom periodu svog nastanka, konstantno menjalo. Simbole su zapisivali na vlažnim glinenim tablicama. U početku smer pisanja simbola na glinenim tablicama se kretao od vrha ka dnu, da bi se vrlo brzo promenio u pisanje simbola s leva na desno. Ovo je, takođe, uticalo i na položaj znakova i simbola koji su se urezivali rotirani za 90°. Još jedna promena se desila u ovom ranom periodu razvoja sumerskog jezika, a ona se ticala samog oblika simbola koji su u početku bili više linearni da bi na kraju dobili oblik klinastog pisma koje je dugo nakon toga bilo u upotrebi.

U sumerskom jeziku je postojao veliki stepen homofonije, što znači da je postojalo dosta reči koje zvuče slično ili identično. To je omogućilo pojavu rebusa u pisanju gde se simbol za jednu reč koristio da predstavi neku drugu reč koja se izgovarala slično ili identično. S druge strane, ako su različite reči koje slično zvuče imale drugačije simbole za pisanje, onda su postojali brojni načini za pisanje jednog zvuka. Još jedna osobenost ovog sistema pisanja je polifonija, gde mnoge reči koje imaju slično značenje, ali veoma različit izgovor i zvuk su pisane istim znacima. Novi znaci su nastajali dodavanjem grafičkih elemenata na već postojeće znakove ili kombinovanjem dva već postojeća znaka kako bi se dobile nove reči.

Sumerski sistem pisanja su usvojili i drugi narodi u Mesopotamiji kao sto su Akađani i Vavilonci. Kao govorni jezik sumerski je prestao da se koristi oko 18. veka pre nove ere, ali je nastavio da se koristi kao obredni jezik sve do 1. veka nove ere. Tako da ga to čini jednim od jezika koji je najduže bio u upotrebi u istoriji.

Onima koji govore Srpski jezik mogu reći da su srećnici, ako tako mogu da se izrazim jer Srpski jezik, kao jedan od retkih sa autohtonim poreklom, ima sve glasove koji su zastupljeni u ovim starim jezicima, te sam jednostavno, u prevodu, pristupio običnoj transliteraciji, dakle, čitaj kako je napisano.

Što se tiče naglaska, ovi jezici su takođe arijskog porekla i naglasak je na prvom ili drugom slogu, nikad na poslednjem kao u semitskim jezicima. Podsećanja radi, u transliteraciji svaki glas mora biti izgovoren jasno i izrazito, a u magijskom smislu, kod izgovora bajalica, ako samo i jedna greška se učini bajalica gubi dejstvo, ili pak može se napraviti greška pa se dozvati neka od mnogih drugih sila, a ne ona koja je nameravana.
 

 

Brojevi, vreme i kalendar

 

Stari Sumerci, a po njima i njihovi naslednici Akađani, Asirci i Vavilonci, računali su po seksagezimalnom (šezdesetnom) sistemu.

Godinu su računali kombinovano po kretanju Sunca i Meseca. Imala je 12 meseci po 30 dana što je iznosilo 360 dana. Grešku od 5 dana ispravljali su svake šeste godine dodajući trinaesti mesec. Smatrali su ga nesretnim i za vreme njegovog trajanja nisu vršili nikakve važnije poslove. Simbol ovog meseca je bio gavran. Brojanje godina im nije bilo jedinstveno i često su započinjali iznova, uglavnom od nekog važnog događaja. I dani u nedelji simbolisali su sedam planeta i bili su posvećeni Bogovima. Ova podela ostala je do današnjih dana. Tako je prvi dan bio posvećen Bogu Sinu (Mesec - Ponedeljak), drugi Nergalu (Mars - Utorak), treći Bogu Nebou (Merkur - Sreda), četvrti Marduku (Jupiter - Četvrtak), peti Boginji Ištari (Venera - Petak), šesti Bogu Ninibu (Saturn - Subota) i sedmi Šamašu (Sunce - Nedelja).

I podelu dana dugujemo Sumercima. On je imao 12 dvostrukih sati podeljen na 30 delova po 4 minuta. Svaki dvostruki sat odgovarao je jednom sazvežđu Zoodijaka.

 

 

Astrologija

 

Visoke kule, zigurati, bile su prave zvezdarnice. S njihovih terasa sveštenici su noću posmatrali kretanje zvezda. Poznavali su ih priličan broj, znali su za razna sazvežđa i planete. Verovali su da zvezdama i sazvežđima na nebu odgovaraju gradovi i države na zemlji. Po kretanju Sunca merili su se i putevi na zemlji. Sve što se na zemlji događalo bilo je već unapred određeno na nebu. Oni su zapazili da se mnoge stvari dešavaju na zemlji pod uticajem Sunca i Meseca, pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda i sazvežđa. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, a nisu započinjali ni bilo kakav važan državnički posao dok za to nisu dobili dopuštenje neba, tj. dok im sveštenici nisu označili povoljne dane.

Sumerska astrologija se smatra prvom astrologijom, a sumerskim Magovima je dugo vremena pripisivano otkriće astrologije iako za to nije bilo dokaza. O kulturama koje su se razvijale u Mesopotamiji (Sumerska, Akadska, Asirska, Vavilonska) nemamo mnogo sačuvanog materijala a prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz Asurbanipalove biblioteke, nisu uvek precizni. Rekonstrukcija jednog astrološkog sistema, naročito iz starih vremena sumerske astrologije je prilično otežan. Naravno, ono što mi danas podrazumevamo pod astrologijom, tj. horoskopskom astrologijom ni približno se ne podudara sa drevnim oblicima tumačenja zvezdanog neba. Natalna astrologija u to vreme nije imala široku primenu, osim u slučajevima vladara i duhovnih vođa. Sumerska astrologija je pre svega mundalna astrologija koja se bavila problemima države, naroda u celini, gradova, a posebno prirodom, tj. vremenskim problemima. To je i razumljivo jer individualizam nije bio razvijen u tom smislu kao u kasnijim periodima a pogotovo ne kao danas posebno izraženi otuđeni individualizam. Ljudi su živeli potpuno svesni zajednice pa je otuda i razumljivo određenje ove astrologije kao deskriptivne astrologije.

 

Na slici desno: Prikaz sumerske predstave o nebesima sa izvornim nazivima zvezda i sazvežđa (klikni na sliku za uvećan prikaz)

Od prvih proučavanja neba koja su vršili Sumerci i Asirci, pre oko 6.000 godina, proteklo je mnogo vremena do postavljanja teorije celine koju su oko 2500. pre n.e. formulisali sumerski magovi. Oni su verovali da se jednog dana Tijamat rodila iz prvobitnog okeana koji je prekrivao kako Nebo, tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod drugog, nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni. Na nebeskom svodu su se nalazila sva tela, zvezde, koje su Bogovi vodili po tačno označenom putu pod svemoćnim Belovim nadzorom. Druga tela, planete, koje se nisu kretale tačnom putanjom koju je odredio Bel, bile su podređene Anuu, sveopštem ocu.

Prva Nebesa - Bog Nana (Sin) - planeta Sin - Mesec

Druga Nebesa - Bog Nebo - planeta Mustabaru - Merkur

Treća Nebesa - Boginja Inana (Ištar) - planeta Kilbat - Venera

Četvrta Nebesa - Bog Šamaš (Udu) - planeta Udu - Sunce

Peta Nebesa - Bog Nergal - planeta Bibou - Mars

Šesta Nebesa - Bog Marduk - planeta Dapinou - Jupiter

Sedma Nebesa - Bog Ninib - planeta Kajmau - Saturn

Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije pre svega je mitološka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao sumersku civilizaciju kaže: Sedam zvezda podređenih Anuu otkriva buduće događaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova.

Prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku pokazalo je sumerskim magovima da se ono svakog meseca kreće kroz drugo sazvežđe. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime pređenog sazvežđa. Grci koji su sistematizovali sva znanja astrologije su sazvežđima dali druga imena, koja odgovaraju njihovoj mitologiji, ali su mesopotamijski astrološki znaci bez sumnje dosta slični ovim nama poznatim.

1.   Kuzarikut (Ovan) je prvi znak Zodijaka koji je prelazna faza jer zvezde iz sazvežđa Ribe i Kit figuriraju u ovom delu Zodijaka. U pravom smislu reči, to je znak poljoprivrede.

2.   Te-Te (Bik) predstavlja drugi znak, a prikazan je kao životinja slična biku upregnuta u kočije koje je Boginja Ištar upotrebila da bi pobedila Gilgameša.

3.   Tua-mu ili Mas-Masu (Blizanci) odgovaraju dvojici božanske braće Nebou i Marduku koje su Grci nazvali Kastor i Poluks. Dvostruka priroda ovog znaka proizilazi iz borbe između dva brata neprijatelja.

4.   Nangaru ili Al-Lul (Rak) je znak koji obiluje simbolizmom, a znači štipaljka krabe i podseća na Mlad Mesec koji je i vladar ovog znaka.

5.   A-ru (Lav) je bio poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je Sunce jako kao i lav, kralj životinja.

6.   Ši-ru ili Ki (Devica) čije haldejsko ime znači uvo života je simbol majke u pravom smislu. Ovaj znak predstavlja kult braka.

7.   Zibanitu ili Nuru (Vaga) označava ravnotežu između dana i noći kao i između života i smrti.

8.   Akrabu (Škorpija) predstavlja čoveka zmiju koji je pomogao Tijamat da se odupre napadima Bela stvoritelja.

9.   Pabilsag (Strelac) je nastavak predhodnog znaka jer strela koju drži je žaoka Škorpije.

10. Saku ili Enzu (Jarac) je dosta postojan znak koji je imao tumačenje isto kao i danas.

11. Gu ili Mulugula (Vodolija) znači veliki čovek i predstavlja sazvežđe Gilgameš koje su Grci nazvali Herkules.

12. Nunu ili Zib (Ribe), dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu godinu, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća.

Nebeska Kraljevstva, koja se spominju u više navrata kroz tekst Nekronomikona, su zapravo Znaci Zodijaka i imaju astrološki karakter. Tako npr. kada se kaže da Bog Nergal ulazi u Kraljevstvo A-ru, to znači da se planeta Bibou (Mars) kojom vlada Nergal kreće kroz Nebesko kraljevstvo A-ru (Lav), znači, savremenim astrološkim jezikom rečeno, Mars u Lavu.

Potrebno je još pomenuti astrološke odnose (planetarne aspekte) i polja ili kuće u horoskopu. Kada se kaže: kad Šamaš uđe u Kraljevstvo Te Te, a Ištar i Nebo su u zagrljaju u drugom Kraljevstvu udaljeni, to znači da Sunce prolazi znakom Bika, a Venera i Merkur su u konjukciji u Blizancima, itd. Polja ili kuće u horoskopu (dnevni i noćni sati), označavaju se kao Nebeske Palate u Kraljevstvima Svetla i Tame. Primer: kada Marduk uđe u drugu Palatu Kraljevstva Svetla, a Ninib je u Kraljevstvu Akrabu, znači: Jupiter treba da bude u drugom satu, tj. kući horoskopa dok se Saturn nalazi u sazvežđu Škorpije, itd.

Celokupna filosofija i književnost posvećena simbolima i tumačenju matematičke astronomije u Sumeru je svoj vrhunac dosegla oko 2500. godine pne. Sakupljena je i sređena tek negde oko 1000. godine pne. u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ova astrologija više je mundalna i astrometeorološka jer se bavi uglavnom narodom u celini, a pojedinačno samo kraljevima i plemićima. Sudbinom drugih pojedinaca se nije bavila. Prvi razlog proučavanja neba bio je kalendarskog tipa, a u svrhu predviđanja vremenskih prilika kako bi se mogao planirati razvoj poljoprivrede. Enuma Anu Enlil jasno sugeriše da postoji veza između onog što se dešava na nebu i onog što se dešava na zemlji.

Od V veka pre n.e. sumerski magovi stvaraju liste povoljnih i nepovoljnih dana i meseci sa znamenjima i putanjama Sunca,  Meseca i planeta kroz Zodijak, a koji se odnose i na pojedince. Naravno ovde treba jasno podvući razliku između tumačenja pozicija na nebu kao indikatora za proricanje zemaljskih događaja i tumačenja i interpretacije zabeleženih pozicija koje znamo kao horoskopsku ili genetlialogijsku astrologiju. Kad se tačno pojavila horoskopska astrologija u Sumeru ne možemo preciznije odrediti jer ne postoje pisani dokumenti koji bi dali uputstvo za takav zaključak. Obično se smatra da ona nastaje u V veku pre n.e. odnosno u vreme njenog prodora u Grčku. Tačno je da se u to vreme stvaraju kontakti između klasične Grčke i Vavilona na šta nas upućuju mnogi autori tog doba. Demokrit tvrdi da je bio upoznat sa trijadom Sunce (Sin), Mesec (Šamaš) i Venera (Ištar): fragment 55A. Međutim, zbog nedostatka pisanih svedočanstava ne možemo biti isključivi. Ono što danas imamo kao astrološki sistem možemo biti zahvalni starim Grcima koji su stvorili jedan celokupni astrološki sistem koji je u osnovi današnje zapadne astrologije, ali su Gci u većini svojih dela tvrdili da su oni svoja znanja primili od sumerskih magova astrologa i egipatskih sveštenika astrologa. Prema tome, iako sa preciznošću ne možemo tvrditi, astrologija u celini pa i ona horoskopska u Sumeru je nastala mnogo ranije nego što se to misli. Ovo tvrđenje je proisteklo kao zaključak iz sagledavanja čitavog zadivljujućeg opusa matematičke astronomije iz ovog perioda za čiju preciznost i detaljnost ne možemo tvrditi da je plod slučajnosti. Ona je, o tome smo već govorili u poglavlju Zemlja Senarska, mogla nastati samo kao nasleđe jedne mnogo starije i razvijenije civilizacije.

 

 

O Nekronomikonu

 

Kada se povede rasprava o Nekronomikonu, izdvaja se nekolioko tokova misli. Jedna grupacija ljudi, najveća grupacija, sledi tok nezainteresovanosti za temu i o tome nema šta da kaže, niti želi išta da čuje.

Druga grupacija su ljubitelji horor tematike, bez obzira na koji način ona bila pisana. Oni već imaju šta da kažu i žele da čuju. Ovde je tok misli usmeren, uglavnom na delo H.F. Lavkrafta, za koje se zna da je u dobroj meri izmišljeno delo. Lavkraftov Nekronomikon predstavlja vrhunac njegovog književnog opusa, mada se ne može zanemariti njegovo poznavanje istorije starih mesopotamskih civilizacija, od Sumera, preko Asirije i Akada do Vavilona, kao i srednjevekovnih magijskih rukopisa i grimoara. Ovaj tok misli, iznedrio je dva pravca odnosa prema Nekronomikonu. Lavkraftov Ktulu mitos dobio je nebrojene obožavaoce, sladostrasnike horor žanra za koje je Nekronomikon remek delo horora i to je jedan pravac. Drugi se odnosi na magijske praktikante, uglavnom slabo upućene i najčešće pod dejstvom raznih narkotika i alkohola, mlade buntovnike željne sveta tame i zadovoljenja sopstvenih nagona.

Treća grupacija sledi tok misli osude kroz poistovećivanje sa Satanizmom. A Satanizam je sve što nije od Hrista dato. Ovde jedan tok misli osuđuje, napada, kamenuje i spaljuje drugi tok misli. Ovde nema slobodnog razuma, niti slobodne volje. Ovde nema čak ni slobode, ni volje, ni prava, niti misli ima, jer je pravo jedno, volja jedna, sloboda jedna, sloboda u Hristu, sloboda, volja i pravo izbora između Boga i Đavola, između Hrista i Satane. Ovo je jedino pravo, jedina volja i jedina sloboda koja je data, a izbora je tako mnogo. Slično je kod svakog religioznog toka misli, da ne sledimo opis svakog ponaosob.

Četvrta grupacija su pobornici magije, ali u smislu žive magije koja zahteva jedan drugačiji, ne samo pristup, već i način života. Kod ovih pobornika Nekronomikona tok misli je usmeren na život, na delo. Ovde teorija nije važna. Nije bitno ko je šta napisao, odakle potiče to što je napisano, koliko je staro ili autentično, jer su sve ovo pitanja za teoretičare. Važno je samo da li "radi", rečeno žargonski. Teorija je mrtva. Delo je živo. Živa Magija ili Magija Života je život malobrojnih koji slede ovaj tok misli. Njih je bilo kroz istoriju, ali nije mesto za priču o njima.

Pomenuću samo Kroulija, svima koji o magiji znaju nešto, poznatog okultiste XX veka. Uspeo je u svojim sinkretističkim sintezama da dođe do Magijskih ključeva. Uspeo je da prođe kroz mnoge Kapije Bezdana. Iza jedne, poslednje na kojoj je bio, zaustavio se i razum izgubio. Nije imao snage da ponese taj besomučan jaram Drevne Sile na svojim plećima. Zatvorio je Kapiju. Zatvorio je i ključ u parabolama koje je posle toga pisao. Većinu dela potpisanih njegovim imenom, napisali su ili preradili i objavili njegovi učenici i nastavljači, ali ključ im nije dao. Ostao je skriven i tako treba. Njegov rad nisu razumeli. Ostavio je iza sebe Knjigu Zakona, koju je dobio od jednog entiteta, jedne od emanacija, jednog od Drevnih Bogova, iza Kapije gde spava. Ušavši u Njegov San, sanjao je s Njim. I San nije podneo. I završio je tužno i jadno.

Svaka mudrost ima za cilj da reši tajnu čoveka, koji je krajnji rezultat evolucije svetova. Ova tajna sadrži u sebi zagonetku sveta, pošto je čovek tek sićušni univerzum, mikrokosmos i neznatna sinteza velikog univerzuma ili makrokosmosa. Oboje se temelje na istim principima, jedno i drugo su izraz Nevidljivog Tvorca, koji se ogleda u svojim delima Vrhovnog Duha kojeg nazivamo Bog. I makrokosmos i mikrokosmos, ma kako različiti bili, skladno se dopunjuju.

 

 

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:53